U sobi mi je zazvonio telefon. Imala sam mobilni, naravno, pa sam se lecnula: ko li to sad zove, u nevreme?!

Bio je moj stariji sin; zvucao je napeto: „Kako si?“ Upitao je satro, opustenim glasom.

„Dobro lepi moj, u ovoj vuko……A sto me nisi zvao na mobilni? Da li se desava nesto nepredvidjeno? Kako ste vas dvojica? Kako se snalazite bez majke svoje jedine?“ Pitala sam ja, kao saljivo.

„Ma, moram nesto da Ti kazem…a mozda ce potrajati…“

Sada sam vec bila uplasena. Kad sin majci ovakav uvod pravi, sigurno nije sala.

„Bolje sedi“. Rece moj stariji nezno.

„Kuku, sta je sad!?“

Hvatala me je panika.

Sela sam na krevet, brzo:“Govori, ne cuti“.

„Otac dolazi po tebe“. Ispalio je sumno duvajuci u slusalicu.

Meni je kamen pao sa srca. Vec sam se istinski uzbudila misleci da se nesto desava sa mojim macanima. Brzinom vetra sam jurila po mogucim ozledama duse i tela, porocima i uzasima koji mogu da ozlede decake. A otac…To cu valjda preziveti.

Odahnula sam sa olaksanjem i vedro rekla decaku:“ Sine, pa mi i ovako moramo kad tad razgovarati. Ne vidim razlog da se uzbudjujes. Pa to je dobro,valjda!?“

Sad se i u njegovom glasu culo olaksanje:“ Mama, bas si super. Mislio sam da ce te to naljutiti. Sad si me smirila. E i da onaj mali jednom bude u pravu. On je rekao da ce to biti dobro za sve nas…A ja sam se bas brinuo…“

Eto vremena za patetiku…I suze. Ma ako on vise ne brine o meni, imam ja moje decake. Oni su tu. Nisam sama.

Moram da priznam, bila sam ganuta. I ponosna. Poslala sam im sto hiljada poljubaca i zavrsila razgovor. Naravno, uz neophodne savete za samostalni zivot dvojice mladica. Gde je serpica sa sarmama, i da nisam ispeglala cist ves i na kojoj temperaturi da ga njih dvojica ispeglaju…Ma ne moraju ni da ispeglaju, samo nek ga obuku…i o svakodnevnom tusiranju i dovodjenju ekipe u stan…I tako… Znate vec. Vi, majke. Znate.

Kad sam spustila slusalicu, odjednom sam cula tisinu hotelske sobe. I sve zvuke Novog Pazara. Hodzu sa nekog minareta, skripu lifta, tihe korake. Sustanje vode u kupatilu neke od susednih soba. Priguseni govor. Glasove. Kisu koja je opet pocinjala da pada. Skripu automobilskih guma u prolazu. Neke decake koji su se dovikivali ispred hotela…

Zurno sam izasla iz sobe i krenula da za sankom popijem nesto zestoko, bilo mi je potrebno. Da se saberem i razmislim o nenajavljenoj poseti. Dok sam sedala za sank, sa ironijom sam pomislila, koliko sam se promenila. Kad sam ja sedela za sankovima u provinciji. Pomislila sam da treba da popijem dupli vinjak, pelinkovac ili lozu, da bi skroz bila u fazonu. Zapalim neku jeftinu cigaru i razglabam sa sankerom na neku levu temu.

To tako rade muskarci, zar ne!?

Ili, ipak ne.

To rade oni, ne ja. Ja pijem sverps za sankom.SSSSSS.

I razmisljam…

Hm…Goran. Muz. Novi modeli cipela. Neke debele cizme mozda…

I tako u razmisljanju, na kraju, eto, o novim modelima obuce (sta ti je zensko!?), nisam ni osetila da mi je neko prisao iza ledja…

Sesto culo, sta li, me je nateralo da se okrenem i zagrcnem se.

Bio je to moj muz, glavom i nekoliko dana starom bradom. Neobrijan, dakle.

Bio je malo oslabio i malo osedeo. Dobro mu je stajalo. Znalacki sam ga odmerila, ja putnica evropskih destinacija. Bio je to neki stranac, doduse zgodan. Dzord Kluni u novom filmu Amerikanac, nasalila sam se u sebi. Sa izrazenim znacima starenja, sa olovkom koja je iscrtana na donjem kapku davala znatnu dramatiku i strast njegovom pogledu…Klunijevom pogledu, mislim, ne pogledu moga muza…

Valjda je to bio on.

Silno sam zelela da mu se obrisnem oko vrata…O spontanosti, gde si zakazala?

A nisam to uradila. Mozda sam trebala. Ne znam. Sedela sam ukoceno i jedva uspela da promumlam:

„Nisam te ocekivala danas…“

„A zar si me ocekivala uopste?“ upitao je on, pomalo povisenim glasom.

Pocinjala sam da prepoznajem signale. Kada je bio uzbudjen, moj muz je imao neznatno poviseni ton. Inace se dobro kontrolisao.

Odahnula sam. Stalo mu je. Sve ce ipak biti u redu.

„Momci su mi javili“, rekla sam pomirljivim tonom…

Dok su mi se susila usta, od uzbudjenja i neizvesnosti, gledajuci u drago mi lice,tako blisko i tako daleko, zazvonio mi je mobilni telefon. U isti mah, decko za sankom mi je pruzao slusalicu fiksnog…Ala je guzva, pomislih iznenadjeno, sta je sad ovo!? Jednom rukom sam zadrzavala barmena, glavom sam klimala muzu i otvarala Divu, misleci kako je vreme da menjam mobilni i da valjda po prvi put u zivotu, od kada sam odrasla, nemam pojma koji je model u trendu…Zaista, ne licim vise na sebe, pomislila sam sa…Olaksanjem…

Sto me je iznenadilo, moram priznati.

Sta, vise nisam robinja mode?

Sta se desava sa mnom?

Trepnula sam i duboko udahnula vazduh:“Da?“

Bio je Goran:“Samo sam hteo da vidim kako se snalazis u ovom opasnom kraju. Da li Te neko dira? Sta ces obuci, da znam gde da Te izvedem…Ili da ostanemo tu, u hotelu…“ Seretski i vedro, raspitivao se moj, izgleda, najbolji drug.

„Bas si zlatan, hvala Ti. Samo…Moram otkazati nas susret…“

„A zasto?“ U glasu sam mu osetila razocarenje:“Nije te valjda zaveo neki lokalni…“

Prekinula sam ga nestrpljivo:“Slusaj,imam i drugu vezu, pa ne mogu da Ti objasnjavam. Stvar je jako licna. Izvini…I ovako se moramo cuti. Javicu Ti se kasnije…Zurim!“ Dok sam sa jednog uha sklanjala Divu, ne cekajuci odgovor, drugom sam prinosila fiksni:“Izvolite?“

Sa druge strane me je cekalo iznenadjenje, drugo ove veceri.“Kancelarija dr Mehmedspasica. Svetost se vratio veceras i izrazava zelju da Vas sutra primi u centralnoj zgradi Univerziteta. Takodje Vam salje najtoplije pozdrave i nada se da ste se udobno smestili. Sastanak je zakazan za 11 sati. Dovidjenja“. Klik.Tu…Tu…

Bila sam bas iznenadjena. Ne toliko sto ce me Muftija ipak primiti, koliko celicnom ljubaznoscu glasa koji me je obavestio o promeni plana. Glasa koji ne bi trpeo pogovor. Lecnula sam se. I stresla…

Muz me je zabrinuto gledao: „Sta je, uzbudjena si sto me vidis, ili si primila lose vesti“.

Nije bilo vreme za diplomatiju, nego za iskrenost:“Ma, i jedno i drugo…Imam ozbiljna posla ovde. Otkud da si sad resio da dodjes? Da nisam dobila ove pozive verovatno bih te udarila, po prvi put u zivotu pravo u nos ovom rukom na kojoj je oziljak od burme. To silno zelim da uradim. Da te nokautiram i da te gledam kako krvaris i umires. Tu, u sred Novog Pazara“. Sad sam vec uzivala u pravednom besu koji sam osecala.

Moj muz je vidno bio iznenadjen. Nenaviknut na moje izlive besa, narocito ne na javnom mestu.

Boze,kakav je on formalista.

Pomislila sam iznenadjeno.

Kako to nisam videla sve ove godine!?

I pozer!!!Bio je pozer.

Bila sam sve ljuca i ljuca.

„Hajdemo na veceru, umirem od gladi“,rekao je, pokusavsi da me intimno uhvati za nadlakticu, sto ja nisam prihvatila.

„Hajdemo“.

Rekoh i ja i odmarsirah u restoran.

Advertisements