„I sta kazes na poklon?“ snishodljivo me je pitao dr Kupus, kada smo se napokon susreli na ovom prijemu…“Lepo sam ti rekao samo da se drzis mene i sve ce da bude kao podmazano“, nastavio je radoznalo, zavirujuci bezuspesno u crno-crvenu plisanu kesicu. Kada je shvatio da mu necu uciniti to zadovoljstvo i pokazati mu neverovatni i skupoceni poklon koji sam dobila od Todorova, kao debelo, razmazeno dete mi je pruzio svoj sat na uvid. „A vidi sto sam ja dobio sat pre neku godinu od domacina. Pravi Patek..“
Prekinula sam ga zustro :“A zato ti ucestvujes u akciji, zbog poklona?“
„Naravno, draga moja. Pa, sta mislis, da je doktorska titula dovoljna? Znas koliko bi mi vremena trebalo da dobijem profesorsko zvanje u Beogradu, bez porodicnog nasledstva!?“
„O cemu pricas covece, kakvog nasledstva!?“ Bila sam ga sita, vise nego na postdiplomskim.
„Ma o ocu profesoru. Bez tog nasledstva, zenska glavo. Dva zivota i tri doktorata, draga, najmanje. Ovako, precicom, mozda i stignem do zvanja. A onda se necu zadovoljavati satovima, ma kako zlatni bili, videces.“
Bila sam zgadjena, kao i uvek u njegovom prisustvu. Bila sam cak spremna da mu oprostim sto me je umesao u ovako opasnu rabotu, dok sam ceo proces posmatrala kao nesto sto ima veze, pa hajde da kazem – sa „nacionalnim interesima“, ali ovi njegovi, licni i sebicni…Uvek su mi bili strani…Ispod nivoa. Ispod svakog nivoa.
Bila sam premorena i zeljna sna i najmanje sto mi je trebalo bio je Kupus. Osvrtala sam se da vidim gde je Goran, jer mi je negde stavljeno do znanja da je moj dalji boravak na prijemu pitanje moje slobodne volje i izbora.
„Imas li nesto da mi kazes, ja bih na spavanje?“ upitala sam Kupusa zlovoljno.
„Ah, pa ne vrti se svet oko tebe, Vladislava. Ja sam zadatak sa tobom zavrsio time sto sam te upleo u ovu pricu. Ovde sam zbog mojih interesa. Mozda uleti kakva vanredna katedra za mene!“
To mi je dovikivao, trceci da se pozdravi sa nekim , pretpostavljala sam, vaznim clanom bugarske intelektualne zajednice. Njegova uloga u ovoj prici je bila zavrsena.
Goran mi je prisao sa ledja.
„Jeste li spremni za poletanje, gospodjo?“ upitao je polusaljivim, poluzabrinutim glasom: „Pilot je spreman, a mi bi sutra trebali da krenemo za Tursku. Mislim da ste ovde zavrsili posao? Zar ne?“
„Da, jesmo“, rekoh ja uzdisuci.
„Hajdemo na spavanje, ovo je bio dugacak dan…

„Srdžbu mi, boginjo, pjevaj Ahileja, Peleju sina
Pogubnu, kojano zada Ahejcima tisuću jada,
Snažne je duše mnogih junaka ona k Aidu
Poslala, a njih je same učinila plijen da budu
Psima i pticama gozba, a Zeusu se vršaše volja
Otkad se bjehu onomad razdvojili poslije svađe
Atrejev sin, junacima kralj i divni Ahilej.
Nisam mogla da odolim da ne evociram ovim stihovima besmrtnog Homera, za koga turci tvrde da se rodio u gradu koji je Goranu i meni doneo toliko jada.
I sada se jezim kada pomislim na sve ono sto nam se desilo.
Tim pre, jer jos uvek tesko gutam, a lekari kazu da mi je desno plucno krilo ozbiljno osteceno i da mozda nikada vise necu moci da se fizicki bilo kako zamaram. Da plesem, vodim ljubav, vozim bicikli. Jace zamahnem kad plivam…Od kad sam izasla iz bolnice, puno setam, citam, spavam. Trudim se da sto manje mislim.
Muz mi je kao muz Ane Karenjine, kad ona mal’ nije umrla – na raspolozenju, ali, kao da nije.
Sad sam ja ljuta.
Sta sam to, pobogu lose uradila!?
Da me tako prezire!?
Ljuta sam na turke, muza, ministarstvo.
Ljuta sam na vreme zato sto je tek sada, na kraju leta lepo, na ptice zato sto pevaju, na zivot zato sto je tako banalan. Ljuta sam na Gorana zato sto je dopustio da nestane…
Ljuta sam na sekularnu tursku drzavu.
Ljuta sam na svakoga, osim na moje slatke sinove, kojima je jesen pocetak novog zivota, kao i svake godine.
Jedan je i zaljubljen.
Ah, slatka ptico mladosti!
Ljuta sam i na sestre zato sto su opsednute sobom i ne vide u kakvom smo tesnacu.
Svi mi, u Srbiji.
Ljuta sam na nasu kosarkasku reprezentaciju zato sto je izgubila utakmicu od Turske!

Ismir ili Smirna. Nasa sledeca destinacija:“ Referentna tacka u istoriji sveta, njenoj intelektualnoj sadasnjosti i buducnosti“.
Tim recima nas je docekao, Gorana i zaprepascenu mene, jedan od, kasnije sam saznala, ogromnog broja senatora, clanova upravnog odbora Univeziteta u koji smo se uputili.
Nase odrediste je inace bio Ege Univerzitet u ovom zanosnom gradu, biseru Egejskog mora.
Vec sam izlazak iz Bugarske je bio u svakom slucaju signifikantan. Bugarska granica, majusna i zapustena, sa jednim obelezjem eventualnog buduceg prosperiteta u vidu jedne zarozane i pokisle zastave EU, koja se stidljivo klatarala na poluiskrivljenoj sipci, slicnija nekoj vulgarnoj striptizeti, nego oznaci mocne evropske zajednice, sa jedne strane.
A sa druge, u mermeru kao iz jednog komada isklesana granica velikog Carstva..Na kojoj sam ja sokirana, u postavi kesice sa dragocenom ruzinom vodicom pronasla i poruku, ocito za mene. Na cistom srpskom, bilo je napisano: Nazovi OBAVEZNO. Onda ime i broj telefona. Ime me je istinski nasmejalo – Onur. Setila sam se serije, koju je moja draga svekrva uredno gledala bas ovog leta na nekoj od televizija u Srbiji – Seherezada. A kad sam videla carinike, od kojih je jedan istinski licio na istoimenog junaka, nisam odolela da je ne nazovem i pitam je kako je.
Bila je zaprepascena, jer bas i nisam puno polagala na etikeciju kada je ona u pitanju, a boga mi, bilo je i prilicno kasno.
Volela sam je, ali sam cesto bila gruba prema njoj, kao verovatno i sve zene koje vole da svog muza drze na oku. One, a ne njihove mame.
Dakle, ulazak u Tursku, u kojoj je i klima, vec na samoj granici bila topla, suva i mirisna, za razliku od vlage i memle Bugarske, je bio sam po sebi dramatican.
Dakle, posao se nece zavrsiti sa zvanicnom posetom jednom od najvecih turskih univerziteta.
Ceka nas jos nesto.
Groznicavo sam razmisljala od koga sam mogla da dobijem poruku.
Pokazala sam je Goranu. Letimicno ju je pogledao i procedio.
„Ne razmisljamo, radimo sto nam se kaze.“
„Za Srbiju“
„Za Srbiju“, promumlala sam ja, sa knedlom u grlu, po ko zna koji put, ovih dana.

Advertisements