Strasno mi je i da pisem o ovome; stalno imam osecaj da me neko iz prikrajka posmatra…Da mi se nije desilo to sto mi se desilo, postala bih tezak ksenofob…Ovako, za sve imam opravdanje. I to veliko.

Izmedju posete Univerzitetu i vecere u nasem hotelu Plaza, imala sam dogovoren nezvanicni sastanak na Americkom univerzitetu u gradu, koji mi je ugovorio Hamzo, uz pomoc svojih veza. Postalo mi je jasno zasto je Blagoevgrad imao tako jak univerzitetski zivot. Smesten u podnozju planina, bio je razmedja izmedju dva sveta – hriscanskog i muslimanskog. Dzamija i obliznji Rilski manastir, jedan od najstarijih u pravoslavnom svetu.

Americki univerzitet je moderno zdanje kroz cije prozore se nazire arhitektura stare Bugarske. Svi su bili poslovni i ljubazni. Odmah su mi, bez uvijanja, rekli da njih ne interesuju nikakvi evropski sporazumi, i da je Torinski, cist gubitak vremena. Ponudili su me flasiranom vodom. To je bilo sve. Njihov sekretar, mi je objasnila da na svojim misijama (tako je to nazvala) nikada ne propusta da popije po dve litre vode, jer „ona cuva mladost i izvor je zivota“. Zavrsen citat. Bila je u jednom sjajnom sivom kostimu iz koga su izvirale dugacke, suvonjave noge gospodje profesorke u poprilicnim godinama, koja je u mladosti sigurno bila sjajan sportista i toga se ne odrice ni danas, u svom Kapa-Alfa-Beta sestrinstvu.

Bila sam iznenadjena elegancijom i lakocom sa kojom me je odbila, naglasavajuci da „jedva ima vremena za bilo kakav rad, osim misije dobre volje izlivanja americkog duha demokratije na multietnicku studentsku grupu na njenom Univerzitetu“.

Takodje je pomenula i svog dragog kolegu iz Sarajeva, preko cijeg sticenika sam uopste primljena u njen radni i „trenutno i zivotni prostor“.

Pitala sam se zasto je Ministar insistirao da uprilicim ovaj susret, koji ocito nije urodio plodom. Pitala sam se, kakva je uloga Bosne u ovom susretu. Pitala sam se, po stoti put, sta cu ja tu!?

Posto je sastanak trajao kratko, zamolila sam Gorana da posle rucka u hotelu, odemo do cuvenog Rilskog manastira, mada je i sam Blagoevgrad imao svojih cari. Gradic okruzen raskosnom planinom i divljim sumama, pocinjao je da mi se dopada. Blizina manastira je privlacila znacajan broj religioznih turista, tako da je i u hotelu bilo ugodno drustvance.

Iz Plaze smo izasli oko dvojke.

Put u planinu je bio dosta dobar, uspon ne preteran, iako je manastir na kilometar nadmorske visine. Na izlasku iz grada, primetila sam jos crnju limuzinu, nego sto je nasa, ako je to uopste moguce.

Taman sam htela da se nasalim na racun kopi/paste limuzina, kada je Goran naglo povecao brzinu.

I limuzina je takodje povecala brzinu, sustizuci nas, sto je izgledalo skoro nemoguce. Put u planinu se penjao, gume su skripale, nebo je pocelo da se muti.

Goran je pritisnuo dugme za otvaranje prozora…I limuzina je pocela da spusta svoj.

Bang. Bang. Fiju. Culi su se udari ispaljenih metaka po, sada sam shvatila, blindiranom automobilu. Bila sam u soku. Goran sa nekom ogromnom pistoljcinom u stilu Magnuma koji vozi ..ne znam kojom brzinom, jer je upravljacka tabla naseg BMW-a pre licila na kompjuter nego na…auto.

Bila sam u TAKVOM soku da sam sve vreme ponavljala „Gorane, ko ste Vi? Brzo mi odgovorite, ko ste!!!? Ko ste Vi covece?“

Limuzina je skoro udarala u nas auto, toliko je bila blizu. U njoj su se kroz taj tek otvoren prozor, nadzirala dva mracna muska lika. Jedan koji je vozio i drugi koji je nisanio – ravno u mene!!! Na svu srecu, Goran je sjajnim skretanjem u krivini izbegao taj metak.

Ne znam kako bih se zavrsila ova suluda trka, da se nismo neverovatnom brzinom priblizavali manastiru. Limuzina je odjezdila dalje, a Goran je uz skripu kocnica zaustavio auto na parkingu rilskog kompleksa.

Izbatrgala sam iz automobila potpuno zblanuta. Usi su mi zagluhnule, sto zbog nagle promene nadmorske visine, sto zbog pucnjave ciji sam bila akter.

Oboje smo cuteci usli u lepotu ovog starog zdanja. Nisam imala snage da uzivam u njoj. Srucila sam se na klupicu, trepereci.

Prva stvar koju sam pitala Gorana, bila je kako cemo se pobogu, uopste izvuci iz Bugarske i spustiti, kao prvo i najurgentnije, sa planine. On mi je pokazao jedva primetnim pokretom lica na grupu turista koja je upravo zavrsila posetu manastiru i bucno se utovarala u cak tri autobusa. Sve sam razumela.

Ususkani izmedju drugog i treceg busa, u Blagoevgrad smo se vracali mileci u bezbednoj koloni, daleko od mocnih pistolja placenih ubica u crnoj limuzini.

Pocela mi je strasna glavobolja, sto je kod mene uvek posledica stresa.

Advertisements