Kada sam usla, on je ustao i posao prema meni. Tigrastog osmeha prema zeni u haljini sa pitonovim printom. Pomislila sam na pesmu Viljema Blejka: „Tigre! Tigre! plame što sjaje Sred šuma noći, ruka čija je Besmrtna, ili oko čije Tvorac strašne ti simetrije?“

Opet sam progutala knedlu.“Moram nesto da popijem“, prosaputala sam umesto pozdrava. On se nasmejao krajem usana. Oci su mu bile ledene. Takvog sam ga se i secala.

Ne mogu i necu da Vam pricam sta mi je sve rekao tog kisnog popodneva. Medjunacionalni sukobi se u Bosni, u njegovim pricama, jos nisu zavrsavali…U svakom slucaju, sad sam znala ko je“moj stari prijatelj iz sarajevske Medrese“,kako se izrazio moj sef, Ministar licno.

Dao mi je imena, kontakte, sve. Objasnio kako da komuniciram, a da me shvate kao ozbiljnog igraca a ne sluzbenicu ministarstva iz Srbije. Rekao mi da mi je stil grozan (!?) i da ga za put ucinim profesionalnijim. Objasnio mi da male bivse jugoslovenske republike ipak moraju da se drze zajedno, iako to ne izgleda tako. Nisam kapirala za koga radi. Nisam kapirala ni dalekovidost plana. Ni dalje nisam kapirala ni sta cu ja u Turskoj?

„Ma opusti se, Ti si srednje resenje. Poznajes nas dvojicu, a radis u Ministarstvu. Bez obzira, sta god mislila, mi smo svi dobri momci. Cuvamo evropske vrednosti, verovala ili ne. Odluka da to budes Ti, doneta je jos posle Tvog puta u Brisel…Sa kim si se tamo druzila?“

„Ma, samo sa jednim hrvatskim kolegom, on je iz Ministarstva znanosti,obrazovanja i sporta..Stalno je jeo vafle i udvarao mi se…“

Hamzo je podigao obrvu .

„Sta Ti to znaci?“ upitala sam.

„Boze ostala si naivna, kao i kad smo bili studenti. To me je uvek ocaravalo kod Tebe. Stalno sam zeleo da Ti ga uvalim, ne zbog ljubavi, nego da progledas…Da mi nisi nasla dnevnik, svasta bi bilo. Mozda bih se i zaljubio u lovinu…“

Moram jos jednom da podvucem, da sam ostala da sedim za stolom, samo zato sto sam ga se jezivo plasila, a ne zato sto su me njegove skarednosti uzbudjivale.

„Hamzo, mnogo je lazi izreceno i tada i sada, sa Tvoje strane. Kako da Ti verujem?“

„Svi mi radimo protiv americke dominacije u Evropi. Svako na svoj nacin, veruj mi“

„I kolega sa vaflima?“

„I kolega sa vaflima.“ Rekao je Hamza umirujucim tonom.

Nista mu nisam verovala.

Ali, nisam imala izbora.

Dakle, dva univerziteta u Blagoevgradu i putovanje u Ismir.

„Torinski sporazum ce mi doci glave“, pomislila sam, ni sama ne sluteci koliko istine ima u tome.

Cak sam i vecerala sa Hamzom. Nisam imala gde da zurim. Sinovi su isli svojim putem, a muz mi nije odgovorio ni na jednu poruku koju sam mu poslala.

Cak smo se i smejali. I pored svega, Hamza je imao puno duha i uvek je umeo da me zasmeje. Malo sam popila i ispricala mu cak i o problemima sa muzem. On je meni ispricao, mozda po prvi put iskreno, po nesto o svom privatnom zivotu. Kako je posle godina lutanja po zenskim krevetima upoznao svoju zenu. Kojoj je bio prvi. Savrsenu muslimanku. Cak mi je pokazao i njenu sliku. Lepa, beloputa, fragilna smedjokosa. Sliku je nosio kod srca. Sa njom je imao dve kceri. Nasmejala sam se, sad ce on morati da se brine o casti svojih kceri. I da ih cuva. Kao da je od njega neki otac mogao da sacuva svoju cerku!?

Skoro sam zaboravila na mutne godine iza nas i njegovo ne malo ucesce u dogadjajima, koji od njega nisu pravili dobrog momka.

To ne, svakako.

Mislim da sam mu bila tako jadna, da cak nije ni pokusao nesto sa mnom. Rekao je, da je videvsi me u toj haljini, tako uplasenu, izgubio svaku zelju za seksom.

Strpao me je u taksi oko desetke, i rekao da se dobro naspavam, jer vec ujutru krecem na put…Poljubio me je u celo (!?), mahnuo mi i odjezdio nazad u hotel.

Ja sam kuci stigla poluonesvescena. Odmah sam povracala u kupatilu, sve po haljini, koju sam iste sekunde bacila u kantu za smece. Na stolu me je cekala poruka gde su decaci, ali od muza ni retka.

Pala sam na krevet u vesu i zaspala, dok mi se isti vrteo kao karusel.

Advertisements