Strasno. Sve je stalo. Beograd se topi u jari, a ja zivim u ledenom dobu. Ne znam sta mi je to trebalo.Stvarno ne znam. Mislim, da kazem istinu muzu. Koja zena govori istinu!? I TO MUZU!?
Koja!?
Dakle,sad zivim sa posledicama istine…A imam toliko obaveza…Sorento nije bio pun pogodak.Smislila sam, da je pravo vreme da kazem cime se u poslednje vreme bavim, dragom u Sorentu. Naivno verujuci da ce ljute papricice, limun i narandza, te Tirensko more mu definitivno pomutiti pamet…U Sorentu smo bili smesteni na obroncima Vezuva, u jednom pitoresknom klub hotelu kaskadno gradjenom,za koji verujte, Vi sa srpskim primanjima ne zelite da znate koliko staje pansion. Svaka kaskada je jedan izazov – na jednom spratu je sistem otvorenih djakuzija, u koje kada sednete, gledate direktno u raskosni tirkiz Tirenskog mora, na vise njih su najraznovrsniji restorani, a na ostalim mali bungalovi u kojima imas sve sto ti je potrebno. I vise od toga. Miris Mediterana, eukaliptusa, ogromnih limunova, koji su u ovom svetu velicine omanjih dinja, oleandera i ruzmarina su me podsetili na onu divnu pesmu Jovana Ducica koju recitujem u svakom susretu sa raskosi mora:“Nad ostrvom punim cempresa i bora, mlado, krupno sunce przi puno plama…“
E,u takvoj jednoj scenografiji, posadih ja muza, odmah prvo jutro, za vreme dorucka, da mu kazem istinu. Sve sam mu ispricala. Sve. Dok sam govorila, vec sam videla kako se ona tri para vrtoglavih stikala oprastaju od vrelih italijanskih noci sa muzem…Rekla sam mu i kako sam osecala zimus da mi je zivot tesan(sta mi bi!?)i o kupovini u kojoj sam se gusila i konacno, o susretu sa Kupusom… O napadu u Novom Sadu,o uceni, o sporazumu…Sve.
On je sedeo sokiran.Sunce je potamnelo. Cutao je. Zavrsio dorucak. Rekao da ide na plivanje. Survao se niz onih nekoliko stotina stepenica do nase male plaze u podnozju Vezuva sa koje je pucao pogled na ceo Sorento u stenama. Ja sam trcala za njim, lomeci se niz stepenice. Sta je ovo!? Pa zar posle toliko godina ne poznajem sopstvenog muza!? Zar je toliko uskih vidika? Tako sebican? Uronila sam u more ciji je ukus bio slican Jadranskom, onih srecnih godina letovanja u Dubrovniku i skakanja sa stene na Lokrumu. Cak me je i miris mora podsetio na mladost. Boze u toj lepoti, osetila sam se toliko staro. I tim cutanjem, toliko zaprljano. Kao da sam uradila nesto lose . Izdala otadzbinu, ili nasu porodicu…
Cutao je cele nedelje. Svako je odlazio za sebe na plivanje. Ja nisam otisla ni do jedne fine robne kuce za koju znam da u Sorentu ima stalna snizenja. Nismo otisli ni do Kaprija. Ni do Pozitana i Amalfija…Nigde. Ja sam ustajala rano ujutru, radila vezbe, gledala sa terase na kojoj je bio natkriven neki zanosno mirisni ruzmarin more i duboko disala. Pila ledenu kafu koju sam sama spremala(imali smo kuhinjicu u bungalovu) i odlazila na rana plivanja.Sunce je busilo morsku povrsinu,treperilo i poigravalo se sa mojim osecanjima. Zatvorenih ociju lebdela sam svako jutro. I cekala. Da on nesto kaze. Bilo sta.Velik je to posao. Sacuvati muza. A ja sam nekako zakljucila da mi je svejedno. Neka cuti. Mene je istina oslobodila i osecam se tako lako. Skoro frivolno. Skoro spremno na razvod. Ako njemu ne znace OVOLIKE godine braka, sto bi meni znacile? Sto smo mi zene drugacije od njih, muskih? Nije nama nista teze da presecemo. Ma, presecicu, ako treba.
Mozda taj nas brak u kome sam ja toliko kupovala i nije bas bio idealan. Mislim, uvek je on imao karijeru, a ne ja. Ja sam isla na posao, a on je imao biznis. A mozda je ovo sto pricam efekat „kiselog grozdja“. Mozda ne mogu da podnesem pomisao da ga gubim…
Ma cutim ja, cutim. A dosta sam i govorila. Pre neki dan je nesto mrmljao sebi u bradu, ali ga nisam najbolje razumela. Valjda nesto tipa „zbog dece“!?
Mene nikad nisu interesovale sudbine drugih zena, sem mozda mojih sestara. Ali slucajno znam sudbinu dve moje drugarice (jedna iz skolskih dana, druga sa posla) koje su ostale bez muza u kljucnom momentu zivota – kada su bile bolesne i najranivije. Pa i ovo moje se moze shvatiti kao bolest. Teska i opasna. Po zivot. A mozda i neizleciva.
Uostalom, sta je to sa muskarcima? Zar ni jedan posao ne mogu da izvedu kako treba?
Cutanje svakako nije nacin sa mnom.
No, mi smo se vratili iz Italije i nastavili zivot, na izgled po starom.
Samo sto on nocu spava u dnevnoj sobi. Ponekad me pogleda upitno kad krecem na posao i osecam da prisluskuje moje telefonske razgovore. Ipak, ima dana kada ga uopste nema. Cak sam nasla u kompu broj telefona neke nepoznate zenske osobe. Mail ovakve sadrzine „izgubila sam Tvoj broj, zovi na…“
Jutros sam, dok sam sirila ves ( i ja to radim, naravno, pa sta ste mislili?!) na zici naisla na velikog vilinog konjica i pozelela da sam on. Da odletim u svojoj lepoti prema suncu, a posle da me nema…
U svoj toj emotivnoj gunguli i hladnom ratu izmedju mene i muza, moja karijera medjunarodnog spijuna ide dalje. Na zalost.
Bila sam u Bugarskoj i Turskoj. Jako sam se uplasila. Pa sta sam ja – pomiritelj velikih sila!?
Pre nego Vam ispricam kako sam prosla tamo, neke impresije o ove dve zemlje koje na srecu, ranije nisam posecivala…
Putovali smo kroz Bugarsku kolima. Kisa je lila – bas kao i u Srbiji. Bugarska je plivala kao ceo Balkan. Odjednom Markesovi romani dobise siri znacaj, a Juzna Amerika se preseli ovamo…Mislila sam da je samo Srbiji lose. Mislila sam da se samo Srbija gusi u kisi i dugovima…Da li me je ova slika sveta utesila?
Da li treba uopste da komentarisem!?
Da li ste procitali naslov mog romana?
Odseli smo u nekoj vuko…..i koja ima cak dva univerziteta !? Jedan drzavni i jedan americki.Moram odmah da napisem kako se mesto zove, jer cu posle zaboraviti: Blagoevgrad. Kada smo sledeci dan (vozaci ja, to je bila cela delegacija) nastavili put iz Univerzitetskog kampusa ka Turskoj, svanulo je divno suncano jutro. Rode su nas pratile celim putem. Rode na stubovima bandera u svakom i najsivljem bugarskom seocetu…citava ogromna gnezda roda…Kao da i za ovu zemlju ima nade. Kod nas, rode vidjam samo u banatskim selima, a i tamo sve redje, kad putujem ka Vrscu ili Beloj Crkvi, nesto sluzbeno.
Putevi bez zastoja, njive poorane…Na putu do Bugarske cak tri zastoja u Srbiji; jedan prelazak preko Gazele, i dva sudara. Sudar kod Dimitrovgrada nam jer oduzeo skoro tri sata cekanja…
Koliko je lakse putovati avionom. Nista od toga ne vidite i svet se cini idealnim.
Samo, kakav je bio let?
U stvari sam zahvalna mom Ministarstvu i Vladi sto je uvevsi mere stednje za nas manje sluzbenike, mene aterirala na zemlju. Skroz. Da vidim bedu voljene nam zemlje u svim njenim aspektima. Mada posao koji sam ja sada obavljala nije bio za zenu. Posebno u Turskoj. Mozda je ministar to i hteo? da posao ne bude uradjen? Ko ce ga znati…
Bas mi je tesko…
A Turska?
Ona je ooogromna.Osvajacka sila. Moc islama. Ima delova koji lice na Ameriku, tacnije Kaliforniju. Alternativno vidovi elektricne energije- vetrenjace. Ogromni shoping centri pored puteva. Imala sam osecaj da nas jedno ogromno americko oko gleda iz svemira ceo nas put…

Advertisements