Stojim na ulici i placem. Opet pada kisa. Samoca i u velikoj guzvi. Jedan dan od onih hiljadu istih koji prolaze kraj mene, ostavljajuci samo nove bore na licu, izasla sam iz sedamdeset osmice i krenula peske. U autobusu je bila takva guzva, a pored mene je stajao jedan covek i pevao Zdravka Colica na sav glas. Citao je sa papira tekst Kristine, pa kasnije Vagabunda i pevao, pevao…Niko se nije bunio. Zelela sam da mu zabodem prst u oko, toliko me je iritirao. Onda sam ga oslusnula. Pevao je besno i ocajno, kao pas lutalica koji zavija na ulici. Hteo je da mu se neko odazove. Osetila sam strah. Strah od glasnih ljudi. Strah od neprihvatanja, ili strah od prihvatanja. Strah od samoce i strah od bliskosti. Strah od zivota i strah od smrti. Izasla sam tako iz sedamdeset i osmice, a on je nastavio da peva. Ta skitnica. Cula sam ga i dok sam hodala pored autobusa. Beograd je postao grad u kome nije lako ziveti i koji je dovoljno velik da se umoris dok hodas kroz njega. Vozila su nekad samo visak.Guzva je bila tolika da sam na odrediste stigla nesto pre autobusa. Ljudi su gnevnih lica izlazili iz njega kada se i on konacno probio kroz guzvu. Sada, kada ih pevac nije video, mogli su da pokazu svoj gnev…Mozda da nje pevao Zdravka Colica!?

Boze, vrti mi se u glavi.

Uzgred, zovem se Vladislava devojacki Petrovic. Placem, jer kisa pada, a ja kvarim moje nove cipele i idem peske. Tacnije stojim. Nikada nisam sanjala da cu se naci u ovoj situaciji i u ovom zivotu koji mi je tesan. Nasa majka je najvise nade polagala u mene, a ne u druge dve sestre. Najstarija je uvek bila najlepsa i po svemu posebna, visoka i otmena. Srednja je bila prosecna, a ja sam bila mamina nada. Otac se tu nesto nije pitao .On je meru svog autoriteta potrosio na starijim sestrama. Sve sto nije bilo njima dopusteno,bilo je meni.Mozda zato sto sam malecka i najmladja?Ili zato sto ne licim na njih dve?!

Cak i moje ime je ime vladaoca. Vlast i slava. Prezime cele kuce je jasno. Petrovici nisu tikve bez korena. Ali prica nije o Petrovicima…

Usla sam u prodavnicu obuce da opet kupim nove cipele. Nisam mogla da podnesem blato…

Jutros sam ustala sveza i odmorna. Polako sam se i pazljivo nasminkala, namestila frizuru i otisla do pekare. Moram da se pohvalim da me vec dvadeset godina niko nije video bez frizure. Mislim da svaka zena to sebi duguje. Frizuru i cistu kucu. A citam da i feng shui to savetuje za dobar seksualni zivot. Pise – ako zelite dobar seks usisajte kucu. Krpu za prasinu u ruku! Mada sam ja mislila da u ruku ide nesto drugo, a ne krpa… Ali, covek uci dok je ziv…A tek zena…Moj muz me je docekao budan. U ocima mu i dalje vidim obozavanje. Senka se navlaci retko, samo kad bas potrosim. Ali,on zna da je meni svaka stvar potrebna i jako dobro isplanirana. Nikad ne kupujem na prvu loptu. Prodjem pored izloga bar dva puta. Posavetujem se sa njim i sa sestrama. Nekad nazovem i mamu. Onda nas dve pricamo o bojama sezone i kako to sto sam videla uskladiti sa onim sto imam…kako nesto opeglati sto je osetljivo..Gde prepraviti ako treba i slicne, a tako neophodne sitnice. Nisam povsna, naravno. Samo stvari drzim u rukama i to cvrsto. Jedno vreme mi je muz odlazio u komsiluk. Mislim, bas cesto .Rec je bilo o komsinici koja se sveze razvela, pa ga je stalno zvala da joj nesto opravi. Nisam Vam rekla; moj muz je strasno sposoban muskarac. Sve sto uzme i zavrsi. Nije kao muzevi drugih zena – nezainteresovani i daleki. Uvek je na raspolozenju. E,pa,ona nije bila slepa kod ociju. Zato ga je i zivkala…Te kompjuter, te osiguraci, te pegla…Pa sam ja otisla jedan dan i ocitala joj takvu bukvicu. Zarili su joj se obrazi. Nikad vise ga nije pozvala. Ni ne javlja se vise, bestidnica. Ali, ja sam joj oprostila. U Beogradu ima tako malo muskaraca. Razumem je. I dalje zivi ispod nas,ali cuti. I bolje joj je. Znam da je kontradiktorno…Mislim, razumem je, ali joj ne dam. Ma on je moj muz, a ne javno dobro!

Dakle, donela sam kifle obucena u bledi bez kaputic koji se slagao sa sivom bojom ledenog jutra i mojim ocima. Graciozno sam skinula moje fine mekane rukavice od jelenske koze (koje ne nosim u grad, moram naglasiti, pohabane su, prilicno) i nezno ga pomazila po obrazu. Poljubio me je, jer se uvece nismo videli, obzirom da jako kasno dolazi sa posla, uvek, a sad je bio i na sluzbenom putovanju… Izvadio je u tisini poklon. Suskala je samo hartija…fino…lepa kvalitetna koza, divna nijansa golubije plave…Dobra i solidna torba! Oh,kako me samo poznaje. Ma ja sam srecna zena…Ne znam sta mi je bilo onaj dan kada sam plakala na sred ulice.

Decaci su ustali, rumeni i cupavi od spavanja. Pricamo svi u glas. Poceo je novi dan…

.Jutros sam gledala decake koji cekaju autobus da bi stigli do svoje skole. Jedan je pljuvao i kasljao tako jako da sam pomislila da ima neku bolest. Bio je u grupi. Svi su nosili iste patike i suskave trenerke sa kapuljacama preko glave. Jedan drugi im je prisao, pa su se zaglili i skoro poljubili. Ritualni gest, kao da krecu u tesko razbojnistvo i kradju, a ne u skolu. Izgledaju kao pilicari a ne ucenici. Moji sinovi nisu takvi. Ne puse na ulici i pljuju po trotoarima. Sigurna sam da ne puse uopste, iako su dovoljno odrasli da to rade nama iza ledja. Povremeno ih njuskam ili im pretresem stvari, za svaki slucaj. Pa sta?! Nisam paranoicna, ali… Naucila sam ih redu; ne jedu slatkise svaki dan. Samo jednom nedeljno. Nekoliko puta sam ih uhvatila da mlate po sladoledu bez dozvole. Bili su kaznjeni. Roditelj mora da bude dosledan. Visak secera inace nije zdrav – ni za duh, ni za telo. Oni nemaju mnogo slobodnog vremena. Jedan je sportista, drugi je u sluzbi Euterpe. Obojica su lepo vaspitani mladici, kao i njihov otac. Umeju da kazu „dobar dan“ i „izvinite“. Kada su raspusti, obavezno odlaze u neke naucne kampove, shodno godini i interesovanju. Ove godine smo im obecali zajednicko letovanje koje nismo priustili vec…Pa ima tome. Prosto ne moze covek da postigne… Muz stalno radi (a to sam vec rekla, a ne volim da se ponavljam) a ja imam svoje obaveze. A ne mogu da ostavim ni svoju krojacicu;ona mi kaze da sam joj od svih musterija najbolja,uvek u toku i dobro informisana.

Nedavno sam sa sinovima svratila u bioskop (muz je bio odsutan). Nisam htela da im kazem, ali sam krenula zbog nekog snizenja na Uscu, a ne zbog Avatara i 3 D projekcije. Jedan od njih tako voli tu naucnu fantastiku, a ja to uopste ne razumem…I kakva je to poruka filma?! Treba otici sa ovog sveta da bi bio srecan?! Moram priznati, boje su raskosne, a i tuzno je. Sve sa tom ljubavnom pricom u filmu. Od naocara me je bolela glava.Ipak, nadoknadila sam kasnije sve- snizenja su bila sjajna.

Ma, nisam ja nikakva srpska kupoholicarka ni obesna domacica!

Da se niko ne usudi tako da misli! Zaposlena sam,dobra sam majka i muz mi laska( a i ja tako mislim) sjajna sam ljubavnica. Ali danas opet pada kisa…

Advertisements