O posvećenosti

Pre neki dan sam bila na promociji knjige dr Vojislava Šešelja.

Lider radikala, dr Vojislav Šešelj, na Novom Beogradu je predstavio svoju novu knjigu „Govor mržnje kao zločin protiv čovečnosti“.
Ovo je bila još jedna knjiga Vojislava Šešelja koja govori o međunarodnom pravu i analizira fenomen „govora mržnje“ sa pravnog i političkog aspekta.

Ono što me je fasciniralo je jedan podatak koji je ovaj istinski kontraverzni deo žive istorije Srba, kako ga god ga Vi ili ja videli, izneo o sebi. Kaže da je za dvanaest godina u Hagu, svaki dan u okviru dva slobodna sata igrao fudbal, a ostalo vreme čitao i pisao, ili bar, hvatao beleške. Iz Haga je doneo, kaže još, dvanaest tomova od po hiljadu strana svaki, studija spremnih za objavljivanje.

Nulla dies sine linea.

Setila sam se, tada, akademika Živana Milisavca, koga sam čast imala da poznajem i da me prima u svom domu, pa čak i da me upozna sa svojom porodicom. Pomalo je to činio i iz lokal patriotskih sremačkih razloga,(On iz okoline Šida a ja Rumljanka ) a pomalo, laskam sebi, nanjušivši moju potrebu za beleženjem stvarnog sveta oko sebe.

Tada sam radila u RTS TV Novi Sad i bila sam mladja od njega…skoro pedeset godina.

Da bi znali o kome govorim, preuzimam deo njegove biografije, od Tanjuga (29. januar 2015. povodom elektronske izlozbe 100 godina od rodjenja)…“Živan Milisavac, akademik, sekretar i predsednik Matice srpske i pisac niza zapaženih studija i rasprava iz književne i kulturne istorije, rođen je 1915. godine u Batrovcima kod Šida.
Školovao se u Novom Sadu, Zagrebu i Beogradu. Bio je jedan od osnivača Omladinskog kulturno-privrednog pokreta (1936) i urednik omladinskog lista Naš život. Nakon Drugog svetskog rata izabran je za sekretara Matice srpske, a zatim za njenog savetnika (1969) i predsednika (1983).
Glavni urednik Letopisa matice srpske bio je od 1945. do 1957. godine. Pisao je monografije, rasprave, eseje i studije iz istorije književnosti (o D. Vasiljevu, Zmaju, Steriji…), a kao kulturni istoričar proučavao je Maticu srpsku, Omladinski pokret, kulturnu i književnu saradnju južnoslovenskih naroda…
Krunom njegovog stvaralaštva smatra se trotomna Istorija Matice srpske, kapitalan istoričarski poduhvat koji obuhvata period od 1826. do 1918. godine i predstavlja „dovršenu sliku skoro stogodišnjeg razvoja i delovanja najstarije, najkrupnije i najznačajnije kulturne institucije Srba“.“

Godinu pred smrt (umro je u osamdeset drugoj godini) bio neki ledeni dan, preko deset stepeni ispod nule, kako već da znaju da budu vojvodjanske zime pored Dunava. Led je bio tako debeo da sam jedva od službene Mazde doklizala do Matice srpske da snimam neki dogadjaj, ne sećam se već šta, ili koga.

Unutra ni desetak posetilaca. U hodniku srećem profesora. Kažem očarano što ga vidim, jer me je uvek radovala njegova radoznalost i toplina… „Profesore, zašto niste ostali kući, klizavo je jako?“

A on mi odgovori, lakonski – „Sanja, nikada u životu nisam proveo dan da nešto novo ne naučim.“

Lepota.

Ne znam ti ja ništa

Priča o Marku 2

Posle smo sudili Srbima. I izbacivali ih iz Hrvatske. Ja nisam ni klao, ni krao ni ubijao. Mislim, nisam ubijao one koji nam nisu smetali i koji nisu dirali B. Silovao nisam ni slučajno.

Mene seks nije interesovao.

Ako bih nekome dao sve, dao bi to B. Ali, ja ga nisam interesovao. On je voleo žene, isključivo. Ja ne volim nikoga. Samo B. I kad ne zna kako se Džoni zove, nego ga stalno zove Džimi. Kako je to ovoga nerviralo. Tako tašt i sujetan, a gazda ne zna ni kako se zove.

Odrastao sam bez roditelja. Bio sam lepo dete, bar su tako svi govorili i uzimali su me u starateljske porodice. Nisam mogao to da podnesem. Bilo je svega i svačega. Bio je to prost svet koji me je često zlostavljao. Zato sam mnogo čitao i bežao kad god sam stigao.  Mislili su da sam glup zato što sam veliki i krupan i zato što ćutim…

Posle sam bio na ulici i tu sam naučio svašta. B. me je izvadio iz blata. Nahranio me i dao mi porodicu. Jednostavno.

Nije bilo lako ubaciti B. u BIU.

Ni organizovati njegovu pogibiju.

Ni uzeti blago sa vrha planine, iz snega.

A B., B. je samo blago i interesovalo.


Ni na šta čovek više ne može da računa, mislila sam dok sam prala ruke na bunaru ribarevog dvorišta. Ni na ljude ni na prirodu. Širio se vonj slomljenih rečnih školjki, koje su, neke i slane (liznula sam slušajno prst, dok sam se po nosu češkala od uboda komarca, valjda) stigle ko zna od kuda. Iz naslaga ostataka Panonskog mora, možda. Širio se i doduše zgaslo, vonj zgarišta sa komšijine sojenice.

Opet sam osećala mučninu. Od svih tih intenzivnih mešanih mirisa, svakako.

Kada sam oprala ruke, pogledala sam se u neku naprslu na više mesta, pomalo iskrivljenu ogedalčinu koja je visila na ogromnom drvetu pokraj bunara i koja je pre pasovala uz neku neobaroknu gradnju nego uz sojenicu. Moj lik se menjao iz sekunde u sekundu. Učinilo mi se da su mi grudi značajno porasle, što objektivno nije bilo moguće, bar ne u mojim godinama.

Nema veze. To je uvek bila dobra preporuka.

Posebno za mene, koja i ovako ne znam ništa.

Ništa.

„Je li, deda, odakle ti ova lepota od ogledala, šteta što je popucala na mnogo mesta?“ Okrenula sam se ka mom starom spasiocu.

„A to, Vladislava, Dunav sa poplavama doneo, pa ja obesio. Volim i ja lepo, nego šta.“ Nasmejao se deda šeretski.

Ne znam ti ja ništa

Markova priča

Još uvek nepotpuni podaci o obrani Vukovara beleže 1.700 poginulih na hrvatskoj strani (od toga 1.100 civila), više od 4.000 ranjenih, 3.000 – 5.000 zarobljenih, više od 1.000 nestalih (vojnika i civila) i hiljade prognanih. Vukovar je branilo približno 1.800 boraca, koji su tekom obrane ustrojeni u 204. brigadu Zbora narodne garde (HV); oko 40% branitelja bili su dobrovoljci iz svih delova Hrvatske, BiH i dijaspore. Hrvatske snage koje su pomagale odbranu grada izvan obruča imale su oko 400 poginulih vojnika. Malobrojna i slabo naoružana vojska ostvarila je neverovatne borbene rezultate: uništeno je oko 400 srpskih tenkova i oklopnih vozila, oboreno 20 borbenih aviona i helikoptera, Broj mrtvih srpskih vojnika procjenjuje se na 5.000-8.000, a 10.000 – 15.000 ih je ranjeno. Iako je osvojila Vukovar, srpska je vojska materijalno, politički i psihološki bitno oslabljena. Tromesečno vezivanje velikih vojnih snaga agresora na Vukovar stvorilo je vreme i prostor za organizovanje HV. Nakon pretrpljenih ogromnih gubitaka i mnogo izgubljenog vremena, Srbija nije više imala snage za daljnji ratni napor u ovladavanju teritorijem Republike Hrvatske te je bila prisiljena na sklapanje Sarajevskog primirja… Zbog svega toga možemo smatrati da je odbrana Vukovara odbranila i Hrvatsku, a junaštvo malobrojnih branitelja Vukovara koji su se gotovo 3 mjeseca odupirali mnogo nadmoćnijem protivniku (odnos u ljudstvu iznosio je upravo neverovatnih 30:1 u korist srpske vojske!) razlog je što je Bitka za Vukovar postala jedna od najsvetlijih stranica ne samo u Hrvatskoj, već i u svetskoj vojnoj istoriji.
Oko 10. oktobra te godine, stanje u okruženu Vukovaru jako se pogoršalo. Hrvatski vojnici u okolici Vinkovaca bili su dobro opskrbljeni lakim naoružanjem, ali nedostajalo je granata za tešku artiljeriju, protivoklopnog i protivavionskog naoružanja.  Dan kasnije je naređen proboj prema Vukovaru, kojim bi se potisnule srpske snage, osigurala evakuacija ranjenika i popuna oružjem. Pričam o Borovu, gde smo mi bili. Povlačenje je trajalo danima, ulicu po ulicu, kuću po kuću. Civili su već bili u Fabrici nedeljama. Zadnji dan smo im se pridružili i mi jer više nismo imali kud.
Oko 11h četnici su zapalili zgradu Borovo Comerca koja je od upravne zgrade tvornice gde je bilo središnje sklonište, udaljena cca 800m. U podrumu te zgrade bila je improvizovana bolnica u kojoj je bilo 200 ranjenika i cca 1500 civila. Budući je Vukovar i Borovo Naselje presečeno, morali smo u Borovu N. improvizovati bolnicu za ranjenike.
Na 4. sprata te zgrade nalazile su se hemikalije za proizvodnju klinastog remenja. Kada su četnici zapalili zgradu nisu znali da se ispod nje nalaze ranjenici i civili.
Odmah smo s njima stupili u kontakt i zatražili da nam dopuste da idemo gasiti zgradu i izvući te ljude napolje.
Sa jedinim još čitavim vatrogasnim kamionom kretali smo jedno 5-6 puta, ali bi svaki puta četnici na nas otvarali vatru sa okolnih zgrada čim bi smo izašli iz kruga tvornice na glavni put, zbog čega smo se morali vraćati.
Tek negdje oko 13h major tzv. JNA je rekao da sačekamo da zapoved o obustavi vatre dođe do svih njihovih položaja. Popeli smo se na kamion nas 25. i to pod oružjem. Krenuli smo i ušli u krug gdje se nalazila zgrada, koja je već bila u plamenu, a iz nje se dizao gusti crni dim. U trenutku kada smo ušli, iz trave i okolnih hangara (remenjare) su izašli četnici, sišli smo s kamiona, odložili oružje i podigli ruke. Odmah je krenulo mlaćenje i premlaćivanje. Jedan naš se uspeo izdići i zatražiti da razgovara sa onim majorom, utom je došao major i rekao da možemo početi sa gašenjem požara, a nakon toga sa iznošenjem ranjenika, te svakome od nas dao po jednog četnika koji će nas pratiti, te nam zapretio da se ne pokušavamo sakriti među civile kasnije. Bio sam siguran da to znači da će nas streljati, jer smo i danas jedini živi svedoci da su im ti ranjenici živi predani u ruke.
Samo što je to izgovorio, jedan četnik je ispalio rafal i ubio pred očima svih nas jednog od nas, te nas je ostalo 24.
On je kao šatro razoružao tog četnika, i vikao na njega, ali samo nakon 10 minuta, video sam tog istog četnika nazad sa oružjem.
Počeli smo gasiti ulaz u zgradu jer su dole ljudi vrištali i zapomagali, creva su bila izbušena, nadljudskim naporima smo držali cevi pod pritiskom da bi 2 vatrogasca moga usmjeriti šmrkove na ulaz.
Oko 16h smo započeli sa iznošenjem ranjenika, prethodno su civili, žene, djeca i starci (pokretni) izašli. Bilo je užasno. Ranjenike smo iznosili na nosilima, putem stepenica, pazeći da nam ne ispadnu sa nosila. Jer je sve bilo u plamenu, zidovi su pucali pod temperaturom, a stepenica je bilo puno.
Oni su zapomagali, vrištali od bolova, jer nije bilo sedativa, anelgetika, ničega.
Naredili su nam da ih slažemo na beton. Bilo je užasno hladno, pao je mrak, oni su se tresli od hladnoće, bili su u groznici, većina ih je bila gola, samo plahte preko njih.
Civili su u međuvremenu otišli autobusima. Nakon što smo i zadnjeg ranjenika izneli, zgrada je samo propala, ali doslovno je legla do temelja. Bilo je u zadnji tren.
To je bila noć užasa, koju nikada neću zaboraviti. U jednom trenutku sam pogledao u onu središnju zgradu gdje su bili ostali branitelji i civili, koji su se predali tek sutradan poslijepdne, i pomislio, da znate što vas čeka, nikada se ne biste predali.

Ali, bio je to rat, a ja za drugo nisam znao.

B. je bio heroj i ja sam mu se divio. Oduvek. Ponosni potomak vukovarskog dvora.

Ja, ja sam bio niko i ništa.


Dan sam provela na Dunavu. Iznad reke sam, prvi put, gledala kako labudovi lete, u formaciji. Uvek sam mislila da oni i ne umeju da lete. Da samo lagano klize, elegantni, po mirnim površinama voda.

Moj stari ribar mi je, dok smo oboje pili kafu, ko zna koju, čisteći mreže od školjki, jer se riba noćas nije hvatala, ranjavim rukama od krhotina, pokazivao na sojenicu komšije, koja je izgorela, tako drvena, do temelja …

Kaže, novi komšija ih je napravio od oblica doneših iz Laćarka, kod Sremske Mitrovice, od stolara koji ih je uklapao. Kuća je bila divna, ali nije slušao starosedeoce da su instalacije pored reke loše i da ne sme mazati oblice naftom, da ih štiti, jer će sve goreti kao šibica…

Zapalila sam cigaretu, što odavno nisam radila. Kroz plavi dim sam gledala paljevinu…

Tako sam mogla i ja…Da izgorim sa jednom rukom duboko u zemlji, a drugom dok pridržavam nebesa.

NEWSWEEK – INTERVJU: BOJANA MALJEVIĆ

Originally posted on bojana maljevic:

MALI UVOD, PRE TEKSTA

„Trgovina ljudima je organizovani kriminal, kršenje ljudskih prava i zločin protiv čovečnosti. Isto važi i za pisanje tabloida.“ (Bojana Maljević)

U Ponedeljak 11.05. objavljen je moj intervju u časopisu NEWSWEEK. Zbog velikog interesovanja i brojnih poruka na koje, uz najbolju volju, ne mogu da odgovorim – odlučila sam da postavim ceo sadržaj intervjua, ovde na blogu. Razlog tome je što su drugi portali počeli da prenose moj intervju, jer je Newsweek online objavio veći deo intervjua, koji može izgledati kao celina, ali nije. Najpre, nije zbog mojih odgovora koji se tiču igranog filma SESTRE, čiji sam producent, a koji je realizovan u saradnji sa Vladom Republike Srbije, Delegacijom Evropske unije i međunarodnom nevladinom organizacijom IOM. Uz podršku i saradnju sa celokupnim NVO sektorom i 17 stručnih konsultanata, koji se bave borbom protiv ovog globalnog problema, a u čijem izboru je učestvovala i država Srbija. 

View original 3.903 more words

Ne znam ti ja nista

„Nema tu neke velike dileme, da sam ja na Vučićevom mestu, ja bih se okrenuo Rusima! U slučaju montiranja nekakvih „plišanih“, „vunenih“ i ostalih „tekstilnih revolucija“ raspalio bih svim silama po bagri izdajničkoj prozapadnjačkoj a kamenolomi i jamski rudnici radili bi mi u tri smene i to punom parom!!! Pa da vidim „tko“ bi se to „bunil“ protiv saveza sa braćom Rusima!!??
U slučaju navale šipšonskih slinavaca, naša armija potpomognuta sa par divizija Ruske armije, sravnila bi šipšone sa zemljom jureći ih do otrantskih vrata!!! Makedoniju bismo očišćenu od šipšonskih žvalavaca, prisajedinili Velikoj Srbiji jer je to odvajkada srbska teritorija tzv. Stara Srbija!
Naravno, ni Kroasani ne bi ostali zaboravljeni!!!
Njima bismo nakon „Tornada“ ostavili Zagreb sa okolinom i malo oko Varaždina, Koprivnice i Karlovca… I to bi im bilo mnogo ali ajd sad… Srbi nikad nisu bili cicije.
Takozvana BiH bi se cela prisajedinila Srbiji i tu dileme nema! Džamahircima i fundamentalistima bi bio dat rok od tri dana da biraju gde će… da li će ostati ili se tornjati u neku od islamskih zemalja!
Nakon toga, Velika Srbija bi postala punopravni član Evroazijske Unije!
Službeni jezik u državi bi bio srpski a u školama bi se obavezno učio i ruski!!!
Ko bi želeo, mogao bi da uči i engleski ali to ne bi bilo obavezno.“

Sedeo sam sa tim klipanom u hotelu Moskva i pitao se, sa dosadom,odakle ova nedisciplina u Srbiji? Od kad placenici seru onima koji su im naredbodavci?

Omeksao sam, izgleda… A i ponovo sam poceo da pusim…

Osvrnuo sam se po kafani. Lepo sredjen, dokon svet. Nekoliko matorih srpskih knjizevnika, poneka porodica iz unutrasnjosti, nekoliko poslovnih ljudi, stranaca…

Kroz velike prozore i dim cigarete sam video da pocinje prolece. Iznad krovova grada nije bilo ni jednog oblaka.

Cekali smo Marka, koji nikada nije kasnio…

Sa dosadom sam se ukljucio u razgovor, iako sam mogao da ga potpuno ignorisem:“ Srbija hoda po tankoj zici gradjanskog rata. Ovi sto Vas vode to znaju..Nece trebati mnogo naelektrisanoj masi da krene na Nemanjinu…Mislim da bi se ovi na vlasti tome istinski i obradovali. Njima treba problem da bi opravdali svoje postojanje…jer iz tog problema naprave bar jos dva…Sta su resili od kada su na vlasti? Nista. Ali, to je teret bavljenja politikom u Milosevicevo vreme…Vucic je postao kao Draskovic svojevremeno na mitinzima…Krene jednu pricu, masa pocinje da mu zvizdi, on okrece pricu i krece skandiranje. Prvo treba raditi da sacuvate ono sto je jos uvijek pod Vasom jurisdikcijom ili bi trebalo da bude i po odlukama Savjeta bezbenosti…a za to treba poturiti ledja…Zasto bi Rusi poturali ledja za Srbiju, kada srpska drzava jos nije resila problem od NATO agresije u Srbiji?“

„A Vi gospodine, niste Srbin, sta!?“ Skocio je klipan sa stolice sav ubledeo.

U tom trenutku, srecom, usao je Marko u Moskvu.