Ne znam ti ja ništa

U suštini, da sam bila alfa mužjak, uživala bih u ovom neverovatnom otkriću. Jebene mornaričke foke! Ili već…Uživala sam i ovako u divnom danu i ravnici koja se pružala do u beskraj. Vojvodina mi je uvek bila jednako uzbudljiva. Isparcelisana, uredjena, definisana. Iz tek napuklog kraja zime, koja se i nije razmahala, nego onako, više štipala obraze tek, tek zarumenjene od hladnoće, virile su ljubičice. Bledo ružičaste, svetlo plave i one modre, mirisne, kakve ljubičice i treba da budu.

Posle kasnog doručka, domaćin nas je odveo u jednu omanju zgradu za koju sam bila sigurna da su u pitanju pomoćne prostorije, eventualno neka soba u kojoj se može predahnuti posle rada ili timarenja konja.

Unutra je u stvari bilo najveće skladište oružja koje sam videla.

Bio je tu, savršeno složen Heckler & Koch Mark 23 Mod 0, jedan od temeljno testiranih pištolja. SEALsi koriste ovaj pištolj kada su u džunglama i tropskim šumama, kao i SIG-Sauer P226. To je osnovni pištolj SEALsa, koriste ga i savezni agenti i brojne druge zakonske službe uključujući FBI, teksaški rendžeri, saobraćajna patrola Ohaja i policija u Mičigenu. SIG ima izuzetnu ergonomiju i balans. SIG-Sauer P228 je krajnje pouzdan kompaktan pištolj. U američkoj vojsci zove se M11. Bio ih je čitav red. Nisam stigla da ih prebrojim, vrtelo mi se u glavi.

Hell, nisam ja bila mužjak, ni u naznakama.

Nekoliko 357 Magnuma. Olivija ih je prokomentarisala da se više koriste kao alat, nego oružje. Koriste se u vodi i izvan, zbog jake vatrene moći.

Remingtonke 870 koje se koriste za razvaljivanje vrata i nekoliko sačmarica Mossberg 590A1 i Benelli M 1014.

Glavno oružje kod većine SEAL-sa COLT M4A1 je zauzimao ceo zid. Najčešće SEAL-si stavljaju optičke, refleksne holografske ciljnike poput EOTech-a 551, 552, 553 itd. Bilo ih je pun sto.

Onda nešto kraće varijante M4, koji se koristi u zatvorenim strukturama i za blisku borbu. HK416, i najpopularniju FN SCAR H da i ne pominjem.

Snajperi su bili tako visokog sjaja da sam skoro oslepela.

Rat je neodoljivo čudovište, pomislila sam. Guta ljude i ne zaboravlja se nikako. Barrett M 107 me je očarao. Velikokalibarska poluautomatska snajperska puška dizajnirana za mete na dalekom dometu. S ovom puškom može se zaustaviti bilo kakvo neoklopljeno vozilo.

Cela polica snajperske varijante M4 ili M16.

Pet vrsta mašinki i kao kruna, kompaktan prenosni raketni bacač M72LAW koji je nemarno stajao u ćošku.

„Šta radimo ovde?“ upitala sam teskobno.

„Dosli smo da malo vezbamo gadjanje, da budemo u formi“ rekla je Olivija lakonski, uzimajući u ruku jedan divan i lagani dugi pištolj.

„Izaberi nešto“, dodala je.

Sakupljali su se niski oblaci, svuda.

Čule su se krupne kapi kako dobuju po krovu. Napolju je počela da pada kiša.

A šta ću sad, pomislila sam potišteno.

Puške i ja. Aha.

Vladislava has a gun.

Pucanj, smrt, njena ljubavnica i sve ubijene nade

Originally posted on kinkymara:

016Dragi Z.,

Otkad te nema dogodilo se toliko toga što ne želim da znaš, ali, istina je sveta i oslobađajuća, učio si me, pa sad ne mogu da pobegnem od sebe, a tako bih rado to učinila. Kad već nisam pobegla iz ovog tamnog vilajeta koji me je tim pucnjem osudio na večitu samoću i večito krvavo čelo i dlanove. Krvavi su i zidovi u koje besomučno udaram ne bi li malo svetla uspelo da mi povrati dah, kamen ne govori, ali se nadam da hoće.

Ja moram.

Teško je otkad te nema, znaš. Zato što te mnogo nema nigde, a onda te danas kao ima, kao te vole, kao te se sećaju, kao im nedostaješ, a rade sve ono protiv čega si se borio, smo se borili, izvini, al’ ti si mrtav, a ja kao da već jesam. Dobro, neću da odustajem. Nije neću, nego ne mogu, ne smem…

View original 525 more words

Obrazovanje i Otpakivanje

Obzirom da sam celu deceniju provela u novinarstvu, imala sam prilike da po zadatku, vrlo cesto, pratim cehovske sastanke struka. Umetnici raznih vrsta, akademici, novinari i medijski moguli su bili u mom vidokrugu. Zivot me je ipak, radoznalu kakva jesam, smestao i u poziciju da budem i na sastancima vozaca, policajaca, lekara, arhitekata, advokata. Po samozadovoljstvu svojim pozivom, snjur svakako nose advokati/ njihov egocentrizam je kosmickih razmera a uzitak u poslu neopisiv i nesrazmeran zadovoljstvu njihovih klijenata. Pogotovo kad gube procese. Retko kad se desi da neki policajac javno kudi svoju struku, kao i da neki lekar ospe drvlje i kamenje po svom pozivu. O umetnicima medju kojima vlada velika surevnjivost i sumnja da su deo cirkusa a ne umetnickog procesa za vecnost, da i ne govorimo. Kao i o novinarima, koji najcesce, sto je strasan paradoks, kriju svoje kratke noge u vidu medijskih cenzura, nemogucnosti izbora, losih plata, lenjosti ili straha da se upustis u istrazivacko novinarstvo…

Malo li je!?

Ipak, uvek ima dobrih ljudi i sjajnih projekata, poduhvata, izazova i lepota, sto cini da nikad nista ne bude izgubljeno, ma kako jadno izgledalo.

Zasto pricam o ovome?

Zato sto mi se cini da je casno zanimanje kome pripadam vec deceniju ipo marginalizovano, ne samo zato sto mu se ne ostavlja dovoljno prostora, vec samo po sebi. Nigde nema toliko clanova ceha koji pristaju na kompromise, a pre toga vicu na sav glas, marginalizujuci sami sebe. Uz to su svi, ali svi, fakultetski obrazovani ljudi, po apsolutnom pravilu.

Naravno, govorim o prosveti.

Uz sve manjkavosti, beskrajno uzivam u ovom pozivu. Sa posla se  vracam laka kao pero i nasmejana, sto mi cine rad sa decom i dodir sa onim sto je ono sto je moj zivot (tekst). U svemu mi nedostaje samo jedna jedinica ispred (na plati), da bi moje zadovoljstvo bilo potpuno.

Ono sto me je iskreno sokiralo pre neki dan je bio tekst u jednoj od najtiraznijih dnevnih novina Blic, na dve pune unutrasnje strane. Tekst o tinejdzerki koja se u najstarijoj srpskoj gimnaziji malo ismevala sa profesorima…a oni je sirotu na zub uzeli…Uz lament nad neshvacenim genijem i duhom devojcice, ide i komentar da je to skola koja je izmajmila prostor Jeleni Karleusi za spot… Ne ide i ovaj komentar, da su mnogi znameniti ljudi bili karlovački đaci i profesori, među njima: Pavle Solarić, Dimitrije Davidović, Sima Milutinović Sarajlija, Milovan Vidaković, Jakov Gerčić, Josif Rajačić, Stefan Šupljikac, Jovan Sterija Popović, Jovan Subotić, Branko Radičević, Ilija Okrugić Sremac, Đorđe Popović Daničar, Kosta, Dimitrije i Ilarion Ruvarac, Đorđe Natošević, Jovan Čokor, Milorad Popović Šapčanin, Milan Jovanović Batut, Jovan Živanović, Radivoje Vrhovac, Milan Nedeljković, Nikola Radojčić, Dimitrije Kostić, Vasa Stajić, Borislav Mihajlović Mihiz, Dejan Medaković, Vida Ognjenović…Poslednji put sam bila u znamenitoj skoli bas na Brankovom kolu pre desetak godina, kad je specijalan gost i bila poslednja nabrojana, Vida Ognjenovic. Samo pre dve decenije bi se za takav prostakluk dobila zabrana upisa u srednju skolu na celu godinu.

Hajde da vidim da se neko zeza tako sa sudijom na sudskom procesu. Ili sa policajcem. sto bi rekao Radoje Domanovic u Stradiji, da parafraziram, ja se sagnem i dugme pandursko kad vidim na ulici, pa ga ljubazno pozdravim…

U istim novinama je samo koji dan pre sudbina jedne mlade zene koja je udata za malu voditeljsku zvezdicu od iste dobijala strasne batine, pa su nam kao nadoknadu ponudili i njene obnazene dojke u punom koloru. Da ne mislimo slucajno da batine nije zasluzila.

The world is changing faster than at any time in human history.

Ali nemojte se bas tako saliti sa nama, prosvetnim radnicima.


Iz iste pozicije, prosvetnog radnika, stalno tragam za novim resenjima i unapredjenju nacina rada. U poslednje vreme sam se ukljucila u projekat Ostrva (sa sajta http://bazaart.org.rs/projekti/ostrva-islands/)  „kome je cilj da se povežu važne grupe i pojedinci koji trenutno rade nezavisno jedni od drugih u domenu drame i obrazovanja. Projekat promoviše ideju da drama postane deo umetničkog obrazovanja, ali i nastavni metod u školama, što je podržano i kroz zvanične dokumente UNESKO-a i preporučeno vladama zemalјa – članica UN. U Srbiji su ove preporuke sprovedene kroz Strategiju obrazovanja, ali nisu zaživele u praksi, iako brojni nastavnici i umetnici primenjuju dramu u formalnom i neformalnom obrazovanju i u tom domenu su deo svetskih tokova“. Prilicno sam nemusta u tome (o cemu sam vec pisala kada sam komentarisala delatnost ApsArt) sto skromno (ili bahato, ne znam vise ni sama) pravdam cinjenicom da sam ceo zivot ipak u literaturi a ne u izvodjackim delatnostima.

Veceras sam imala to zadovoljstvo da jos jednom potvrdim da je kratka pozorisna obuka koju sam dobila u ApsArtu i susret sa njenim osnivacem Aleksandrom Jelic, jedna od najpokretackijih energija koju sam srela u zivotu. A srela sam ih mnogo, verujte mi na rec, posebno profesionalno celu deceniju prateci rad Sterijinog pozorja, somborskog pozorista, Infanta, Pozorja mladih…Vrsacke klasicne jeseni…

U Domu omladine je danas zavrsnom prezentacijom zaokruzen projekat Otpakivanje 2014/15“ gde su „sa publikom podelljeni rezultati ovog jedinstvenog poduhvata u kome su tokom 15 meseci mladi širom Srbije, inspirisani tolerancijom a vođeni svojom maštom i talentom, postigli izuzetne kreativne rezultate. Tokom ovog projekta, više od 2000 mladih ljudi iz 12 gradova Srbije ujedinili su se u svojim različitostima kako bi iznedrili dela posvećena toleranciji, razumevanju i poštovanju tuđih prava i razlika. Svoje lične priče, kao i priče iz svojih lokalnih zajednica, prezentovali su u formi tzv. „kreativnih kulturnih paketa“ u kojima ćete naći rezultate vrlo iskrenih i izuzetno kreativnih istraživanja na temu sličnosti i razlika između etničkih grupa. Na taj način je    stvorena svojevrsna kreativna mapa Srbije u kojoj su, idući od severa na jug i obratno, mladi prikazali šta je to što njih, njihovu sredinu i njihovu etničku grupu čini tako specifičnom. U toj njihovoj različitosti je i njihova    komplementarnost, jer su u zajedničkom duhu tolerancije i poštovanja zapravo stvorili sliku vrednosti koje su njima bitne i koje oni prepoznaju.“ ( sa pozivnice na fejsbuku)

https://www.youtube.com/watch?v=z6cNFQWYmwE&feature=youtu.be

U okviru istog projekta  imala sam priliku da vidim „zaista jedinstveni pozorišni reality show „KVR – KUĆA VELIKOG RATA“, koji je nastao kao istraživanje tema nacionalizma i nacionalne netrpeljivosti i njihovog uticaja na mlade, ali i reakcija mladih na to i preuzimanja odgovornosti za sopstveni život i budućnost.“ (sa pozivnice) Uzivali smo u reziji Aleksandre Jelic, po konceptu Bogdana Spanjevica, dramaturgiju Milene Bogavac, kostime Borisa Caksirana i uz orginalnu muziku Vladimira Pejkovica. Uzivali smo uz glumu: Demira Mekića, Jovana Buluta, Nine Cvetković, Alekse Tadića, Marije Tubić, Marije Panić ( koju obozavam) i Lidije Mladenović.

Predstava je nastala kao rezultat visemesecnog istrazivanja sa ovih sedam mladih ljudi koji su sa dramaturskinjom i rediteljkom doneli dokumentarne price, ideje i iskustva pretocene u urnebesni i brutalni realiti koji lici na nas na ovim prostorima u regionu. „Reality show kao mikro društveno ustrojstvo zasnovano na veštački izazvanim sukobima a posredovano medijima koji odnose između ljudi pretvaraju u svoj proizvod i robu koja se prodaje za rejting, gledanost, reklame i novac – izabran je kao forma najbliža masovnoj kulturi poslednje decenije. Ova forma je u neobičnom dramaturškom postupku ukrštena sa istinitim pričama mladih ljudi koji učestvuju u ovoj predstavi – da bi se dobila začudna kombinacija smešnog i užasnog, našminkanog medijskog spektakla i sirovog dokumentarizma, bolna slika stvarnosti zasnovana na strahu od različitosti.“ (http://plezirmagazin.net)

Duhovita, iskrena, urnebesna i cvrsto vodjena, a izvedena pred prepunom Amerikanom i vise stotina mladih ljudi, Kuca velikog rata mi je vratila veru da lepota  (i u estetici ruznog, mozda najpre) moze spasti svet.

 

 

 

Ne znam ti ja nista

Sledeci dan sam konacno pronasla Todorova: „Vladislava, tako je u ovom poslu. Ispao je kolateralna steta. Nema veze. Kako Vi Srbi kazete? Ono…ko se maca laca, od njega ce i da pogine. On je bio ubica. Sta kazete? Znao je ono sto Vama treba? Ma znace i drugi…Morate biti strpljiviji, znate. Uostalom, nemam vise vremena za Vas. Pozdrav“.

Razgovor je bio kraci nego sa inspektorom za krvne delikte.

Bila sam prepustena sama sebi, po ko zna koji put poslednjih godina.


Zabava je usledila kada smo stigli na salas. Vlasnik je bio fucking pljunuti Zvonko Bogdan iz mladjih dana, mogla bih se zakleti. Nisam prestajala da zurim u njega sirom otvorenih usta, sve ocekujuci da zapeva.

Bio je bas uzbudljiv u cizmama sa visokom sarom i nekim kaki pantalonama koje su ocrtavale misice na vitkim nogama.

Olivija, tako se zvala moja gosca, je primetila da zurim u naseg domacina, pa se kikotala, komentarisuci da sam Amerikanka, da me nista ne bi sprecilo da ga startujem i da se vec valjam po senu sa njim u konjskoj stali koja je bila raskosna i dobro odrzavana.

Jos je i dodala kako ne razume nase zene, tako stegnute i nedojebane, mislim da je upotrebila bas tu rec, glume devojcice i u cetrdesetim, kao da je nevinost neki kvalitet.

Morala sam da se slozim sa njom. Bila je u pravu potpuno.

Balkan je bio prokleta turska periferija i kad je o jebacini rec. Sto se toga tice, uvek sam imala manje inhibicija kada sam odlazila na Zapad.

Morala sam da joj objasnim da me nas domacin, P.P. neodoljivo podseca na legendu srpske muzike iz mladjih dana i da mi nije bilo do seksa ovih dana, posle onolikog krvarenja.

Pogledala me je saosecajno, iako je bila dosta mladja od mene.“U Americi bi vec izvadila celo to govno napolje. Zenu nista ne treba da ometa“, dodala je, paleci tompus.

Ta mlada zena je bila respektabilna, apsolutno.

Na stranu sto je pusila najdeblje cigare koje sam u zivotu videla. Da budemo iskreni, nisam ni poznavala nikoga ko je pusio tompuse.

Znala je sta hoce i tu nije bilo dileme. A to je veliki plus.

Domacin P.P nas je dobro ugostio. Kretao se gipko i lako kao da nije bio Bacvanin sa debelog vojvodjanskog blata. Pili smo sjajnu domacu i jeli krastavce iz tegle koji su se kiselili sa hlebom na suncu proslog leta. Iako sam izbegavala suseno meso, ovoj sunki nisam mogla da odolim, a bilo je i dimljene ribe. Hleb je bio vreo i toliko svez sa zlatnom korom da me je posle boleo stomak.

Posle frustuka, odveo nas je do stala koje sam vec pomenula. Nekoliko raskosnih vranaca je kopalo zemlju kopitama, dok se vrela para sirila iz njihovih nozdrva. Perfektno je vladao engleskim jezikom, a na moje pitanje odakle to, promrljao je da se skolovao na Pomorskoj akademiji americke vojske u Anapolisu, u Merilendu.

Na to je Olivija dodala, da su svi oni drugari iz klase.

Ne znam ti ja nista

…Posle kratkog boravka u Urgentnom, kao glavni svedok, privedena sam u miliciju. Uzeli su mi osnovne podatke i vrlo brzo, sto je bilo iznenadjujuce, poslali me kuci, uz komentar da ce me kontaktirati neko iz krvnih delikata, koliko sutra. Bila sam jako uznemirena i iznenadjena brzinom postupka. Nisam bila, kada se sve sagleda, cak ni previse uplasena. Sve se skupilo i ove poslednje godine i relativno ozbiljna obuka koju sam ipak prosla u USA, ostavili su traga na meni. Postajala sam operativac, bez daljnjeg.

Ono sto me je skoro zabavilo, a svakako iznenadilo, bilo je moje troje Amera. Oni su sledeceg dana, dok sam u Ministarstvu, uz prvu jutarnju kafu, bezuspesno trazila vest po novinama oko pucnjave i ubistva kod Stare Hercegovine insistirali da opet idemo u Suboticu. Nisu hteli nista da mi kazu, osim, da je put isplaniran do tancina i da je on neka vrsta zahvalnosti za moje gostoprimstvo i strpljenje sa njima. Svanulo mi je, mislivsi da cu im uskoro videti ledja i da cu moci da se vratim rutini. Setnjama, reci, mojoj kuci na Dunavu, decacima. Tisini, koja mi je tako nedostajala.

U novinama i onako nije bilo nicega, sto me je grizlo, a ni na poslu, takodje, tako da sam lako dobila slobodan dan. Krenuli smo vec oko deset.

Sunce je bilo blistavo, iako se u vazduhu nije osecalo prolece. Rezalo je i jos mirisalo na obecanje zime, koje je bilo tako malo. Malo sam se bavila pejzazom, a i samo krajickom uha sam slusala sta prica ova trojka. Komentarisali su neka americka desavanja i ljude koje uopste nisam poznavala. Bili su bas bliski, njih troje. I ovako i onako, nisam se uklapala sa njima.

Jedino mesto gde sam nasla nesto o jucerasnjem danu, bio je Tviter. Neko je od gostiju u restoranu snimio dogadjaj, ali prekasno, kombija nije bilo u kadru. Samo ja sa ledja i zrtva,ali vec u momentu kada sam se naginjala nad njega, ne sam pad. Izgledalo je vise kao da mu je pozlilo i da ja pokusavam da ga reanimiram. Taj ko je snimao, nije imao pravo ime, nego nekakav kinky avatar, pa nisam mogla da mu utvrdim identitet. Snimak je bio bez ikakvog komentara,sem alarmantog naslova: Haos ispred Hercegovine. Sledeci kadar je vec pokazivao dolazak hitne i policije i vise se nista nije ni videlo. Ocito je policija bila zabranila dalje snimanje, sto ja juce u onom, ipak soku, dozvolicete, nisam ni primetila. Snimak je bio lose rezolucije, sa ocito obicnog mobilnog, jedva sam se prepoznala. Jedna brlja od snimka, ukratko, koja mi nije mnogo koristila. I taj snimak sam jedva nasla. Niko ga nije ni podelio, kao da nije ni postojao. Surfovala sam sve vreme puta po netu, pa sam ga ipak jedva pronasla…

Kada smo stigli do Subotice, unajmljenim automobilom, nastavili smo prema Palicu. Nisam nista pitala, misleci da cemo zavrsiti na jezeru, sto me je istinski radovalo. Volela sam gospodstvenost stranda i leti, zelenu povrsinu vode od algi i socivice, koja nije bila bas raj za kupanje. Ipak, podignut nad jezerom, Ženski štrand je bio veličanstveni primer mađarske secesije. Bajkovita drvena građevina bogata detaljima me je podsećala na narodnu umetnost. Lepote nikad nije bilo dosta, mislila sam opustajuci se i pitajuci se, kako to da me policija jos nije kontaktirala!?

Nismo se zaustavili na Palicu, vec smo nastavili ka granici. Vec sam htela da komentarisem kako nisam ponela pasos, kada me je stariji Amer, Dejv, koji je sa mnom sedeo pozadi u autu, samo uhvatio za ruku, pokazujuci jedva primetnu reklamu za neki salas ka kome smo skrenuli sa puta, u sumu. Moram reci da sam bila prilicno razocarana i iznenadjena izborom. Niti su oni licili na ljubitelje domace kuhinje, niti je meni bilo do lovackih paprikasa, snasa i salasa.

Vajlda mi se na nosu videlo razocarenje (nikako nisam umela da zadrzim blaziran ili nezainteresovan izraz lica), kada se mlada zena okrenula i namignula mi seretski, prokomentarisuci da cu biti iznenadjena. Vozac me je prodorno pogledao preko retrovizora, klimanjem povrdjujuci Olivijine reci.

Moram napomenuti, da do ovog trenutka price, nista nije ukazivalo na znacaj mojih gostiju, pa nisam imala nameru ni da citaoce detaljnije upoznajem sa njima. No o njihovom liku, a i delu ce posle ovoga, biti jos reci…

U Beogradu sam, posle povratka sa Palica, provela jedan ceo vikend u iscekivanju poziva iz policije. Cudenju i neizvesnosti nije bilo kraja. Pokusavala sam da nesto saznam preko Gorana, ali on nije bio dostupam. Preciznije, svi njegovi telefoni nisu bili u funkciji, sto je znacilo da je promenio brojeve. I bio, ko zna gde. Ni Todorov mi se nije javljao, iako sam i njega zvala vise puta.

Sledeceg ponedeljka, nisam izdrzala, pa sam se sama javila preko onog opsteg broja policiji. Vozali su me, a ja sam svaki put pricala istu pricu. Da sam bila svedokom ubistva i da zelim da cujem sta se desava oko pronalazenja ubica. Niko nije zvucao iznenadjeno, kao da su svaki sat samo pricali o sacekusama i atentatima, mislila sam zlovoljno.

Konacno, posle dobrih petnaestak minuta, javio mi se prijatan muski glas. Uredno sam se predstavila, verglajuci svoju pricu po ko zna koji put. Glas sa druge strane mi je strpljivo odgovorio da se nikakav zlocin nije desio. Bila sam sokirana. (Koji put, a?!)

Pitala sam sa kim razgovaram. Glas, odnosno muskarac sa druge strane je rekao: „Inspektor za krvne delikte A. Djordjevic. Gospodjo…Vama zaista nije dobro. Imamo odlicnog psihologa koji radi za nas. Mogu da Vam ga preporucim…Mada, za Vase psihicko zdravlje, bi bilo bolje da ste sve to sanjali“. Dodao je seretski.

Zalupila sam slusalicu.

Ne znam kome je tu trebao psiholog.

A to ni izbliza nije bilo sve.