Dobro je letnje jutro

Obučena sam u elitnim jedinicama smrti

da rečju dižem veliki ljudski talas.

Da zavedem do Hrišćanstva,

iako u tog boga, jedinoga, ne verujem.

I sad ne mogu manje.

I neću.

Zato me ne možeš naći u pesmama,

umem da se sakrijem.

A i još sam uvek veća od njih.

Ne možeš me naći ni u pričama.

Meni je ceo svet tema.

Ima me u nežnosti

ljubavi

toplini

svemu onome što mogu da dam.

Umem da mesim hleb, na primer,

i nogama gazim groždje na Stražilovu.

Umem da se eto, hvalim i da se stidim,

što pišem poeziju, nišča.

Ima me u mom domu i mojoj ptici,

jedino me tamo ima,

u mojoj ptici kažem.

Sinu boga Odina

kome će danas dva gavrana postati najbolji prijatelji.

Dobro je letnje jutro.

Hoću i ja na Maldive

 Akcija sa Labilnom na Maldive.

O pisanju
Kako vidim internet? Svakako ne kao otvoreni široki auto put sa mnoštvom automobila koji se kreću u dva pravca i više traka, po preciznim pravilima, a da bi promenio pravac, moraš da voziš desetine kilometara do prvog isključenja…
Internet nije to. On je beskrajni svemir neverovatnih mogućnosti, uz bezgraničnu interakciju. On je velik onoliko koliko si ti velik. Raste ili se smanjuje po potrebi. Kako Ti drago. I koliko sebe umeš da kontrolišeš ili da se prepustiš bezumnom plovljenju kroz virtuelni proctor.
On je carstvo, riznica, kloaka i djubrište, Sodoma i Gomora, Hiperboreja ljudskog duha. Iz njega vrebaju prinčevi, prostitutke, genijalci ili usamljenici…Zavisi šta tražite. Jer to što tražite možda nikad ni ne pronadjete. Zato što ste na put, umesto tragova, bacali mrvice hleba koje će ptice pozobati, kao u Ivici I Marici, pa nećete umeti jednom, da se vratite kući.
Ako imate gde da se vratite. I ako ne želite da tu, u sajber spejsu, ne ostanete zauvek.
Primedba magistra srpskog jezika I književnosti, što sam po formalnom obrazovanju – po pravopisu MS koji je važeći u Srbiji, strane reči pišete kako se izgovaraju, pa tako cyber space pišete onako kako sam ga ja napisala. I možete pisati šta hoćete u komentarima posle ovog teksta.
Na gluposti ne odgovaram, na inteligentne primedbe uvek.
I samo se četiri glagola u srpskom jeziku pišu zajedno. Neću, nemam, nemoj i nisam.
Ne znam se piše O D V O J E N O.
I spejs lupite posle svakog znaka interpunkcije.
Da li je to jasno?
Tako. Da nastavim dalje.
Dakle, da bi postali bloger, morate posedovati elementarnu pismenost.
Ne treba da urlate na sav glas, što je pisanje velikih slova, kako sam ja napisala odvojeno u par rečenica ranije.
Ne trebaju Vam silni ukrasi, šljokice, crteži i zalasci sunca, ako niste majstor fotografije, slikanja, karikature. Ponekad to izgleda kao loš sastav u školici za koji ste mislili da je divan, a dobili za njega dvojku. Ležim na krevetu i gledam kroz prozor, dok kiša dobuje po krovovima grada, dok zvezde radosno-mistično-tužno sijaju po meni, dok me sunce blago miluje. Razmišljam…
Povraćam.
O moj bože, koliko viška teksta. Ko još to zaista radi?! Vi?! Ha, ha, ha. Smešni ste.
Pa, potcenjujete svoje čitaoce.
Bolje da ste na blogu onda obesili svoju fotku na kojoj leškarite u nekoj blago provokativnoj pozi. Ili žestoko provokativnoj, u zavisnosti ko vam je CILJNA GRUPA.
Dakle, ovaj tekst je o pisanju za blog.
U suštini, mediji se uveliko razlikuju. Kada pišete za novine imate ogromnu odgovornost. Ne možete iznositi svoje lične stavove, ukoliko niste kolumnista ili komentator lista. Istraživačko novinarstvo podrazumeva dobro proučeno pro et contra ( latinski pišete izvorno).
Na blogu uvek možete da pišete iz Ih pozicije (principi naratologije Ja pozicija kao glas pripovedača, ograničava u meri isključivo ličnog gledišta) što olakšava stvari. Ili ih debelo otežava jer će u interakciji neki Vaš čitalac za koga ste se vezali, da Vas na primer, napadne, a Vi niste bili spremni za to.
Pa šta ćete onda sa odgovornošću?
Plakaćete, ili ići kod psihologa?
Pisati ožalošćene ili ostrašćene pamflete?
Banovati, ili blokirati tu osobu?
Poslati joj frajere da je prebiju u stvarnom životu?
A?
To Vam pričam.
Vodite računa o sebi i drugima kada pišete.
Reči su divne i strašne u isti mah.
Moćne i banalne.
Mogu da okrenu svet naglavačke.
Nema sigurnosti kada progovorite.
To Vam pričam.
Druga stvar je da na internetu ( koji se piše malim slovom, kao i radio i televizija ) svaka roba ima svog pisca, pa će tako biti i sa Vašim tekstom…
Odlučili ste se kome pišete ( već pominjana ciljna grupa).
Nemojte podilaziti. Dakle, ako pišete za decu, na primer, nemojte tepati. Znate da se to ne savetuje ni roditeljima kada uče malu decu da govore.
Koristite jasnu, kratku, preciznu i ubojitu rečenicu. Osim ako niste Crnjanski, pa Vam se genijalna rečenica razliva kao Dunav i Vaš prepoznatljivi stil pledira da dobije epigone. Čitav niz, naravno.
Manje je više, kao u modi.
Ne menjajte red reči, uobičajen u srpskom jeziku. Ne stavljate glagol na kraj rečenice, niste u devetnaestom veku. To je stil jeftinog realizma, ne Dostojevskog. (Bio je neki pisac Mihali Arcibašev, savremenik Dostojevskog, a stil mu se zvao Sanjinizam. On je imitirao Dostojevskog i nije bio cenjen ni u svoje vreme, jer je brljao sa rečenicama. )
Poentirajte, zaboga. Iznenadite i obradujte čitaovce (nameran lapsus).
Sve se može skratiti, pa I Vaš tekst. Niste Vi jedina zvezda na blogerskom nebu.
Mislite o tome. Uvek ima boljih i talentovanijih od Vas.
Niko nema bolji i talentovaniji od Vas.
Neki bloger pre neki dan napisa, dopalo mi se (B(l)ogdan, čini mi se).
Volite kao da to radite prvi put u životu, a krešite se kao da je poslednji put.
Sve to važi i za dobar tekst.
Uživajte. Jer ako toga nema…
Nema ni Vašeg bloga.
U Zemunu, 11.06. 2015.
AleksandraNM, blogerka
(Aleksandra Nikolic Matic)

orginal objavljen na http://www.kreativnopisanje.org/gost-bloger-aleksandra-nm-o-pisanju/

Crtica, muzička apsolutno

Ok. Već sam pisala kao najavu o Bazaartovoj konfereciji. Da podsetim, umetničko udruženje Bazaart i Dečji kulturni centar Beograda su organizovali 19. i 20. juna prvu nacionalnu konferenciju posvećenu primeni drame i umetnosti u obrazovanju kojom se želelo  ukazati na potencijale i potrebu za saradnjom sektora kulture, obrazovanja, i nauke kao jedne žive celine.

Bilo je fantastično. Sjajni teoretičari i praktičari dramskih procesa u svim njihovim oblicima, po neki već i istorija srpske dramske scene, u višedecenijskom pregalaštvu i stvaralaštvu, u spoju sa ogromnim brojem mladih ljudi i njihovih nastavnika, koji, uprkos zlim vremenima u kojima živimo i dalje veruju u entuzijazam, lepotu i pozorišnu igru. Predstave, radionice razgovori u kojima su rame uz rame bile seoske učiteljice, profesori matematike i teatrolozi svetskog glasa, na primer. Toliko sjajnog i pozitivnog vajba na jednom mestu je bilo uvećano činjenicom da se prvi put, posle dugo vremena nisam osećala strancem među mnogo nepoznatih ljudi, jer nas sve povezuje jedna ista strast, pozorište i ideja da ono mora postati deo metodike nastave u školama. Suviše sam umorna (poslednja dva meseca mislim da nisam imala ni jedan slobodan dan, čime se ne hvalim) i još pod utiscima, da bih pisala neki ozbiljan tekst o svemu što se dešavalo ovih dana u DKCB Tašmajdanskom parku i pozorištu Duško Radović, a i bilo je toliko toga što nisam ni videla…

Treći dan, u nedelju 21. juna, kada se sve završilo, imali smo jedan radni sastanak, koji u stvari treba da bude početak jedne sjajne bitke, prve posle mnooogo vremena u kojoj ne vidim nikakav lični interes, nego samo i isključivo dobrobit cele nacionalne zajednice. No, ni o tome neće biti reči u ovoj crtici. Bilo bi bahato i neogovorno da pišem o nečemu za šta je potrebno ogromno vreme i puno rada u budućnosti.

Dakle, pre početka savetovanja, majstor tonac-svetlo namešta kameru-mikrofon u maloj sali DKCB. Sedimo jedan kolega i ja, jedno pored drugog (biolog pozorišni poslanik) i još par njih, raštrkanih po sali. Priča majstor foto-tonac Štrbac u mikrofon sam sa sobom  – ostavlja adresu svoga sajta, malo se čovek reklamira i govori kako je to mikrofon za pevače na koji se moraju skoro nasloniti usta, kada se govori, a ne mikrofon širokog  opsega za intervjue. Da bi nam dočarao isto počinje da peva Barbaru Strejsend Zaljubljenu ženu. Kažem, bre nemoj Ti da pevaš žensku pesmu, ja sam rok pevačica, a to je jedina pesma kojoj tekst znam napamet.. (Šalim se). Kaže Štrbac, OK evo ti prava Barbara i istu pusti do daske.

I tako, svi pevamo, čak i kolega koji ne zna engleski, očaran, brunda nešto.

https://youtu.be/0KJ60uJZ3-Q

Jebi ga. Volim ja i dalje metal.

Dogadjaj (Bazaart i DKC)

BAZAART i Dečji kulturni centar Beograda sa zadovoljstvom pozivaju prosvetne radnike, umetnike, zaposlene u kulturi i sve druge zainteresovane da se PRIJAVE ZA UČEŠĆE u Konferenciji Kulturna uloga škole i obrazovna uloga kulture – Drama u obrazovanju koja će se održati 19. i 20. juna u Dečjem kulturnom centru Beograda, Takovska 8.

Kroz plenum, panele, radionice, bazar kreativnih postignuća, pozorišni program i interaktivne sadržaje Konferencija omogućava prisutnima da se inspirišu, učestvuju i doprinecu viziji saradnje umetnosti i obrazovanja.

http://bazaart.org.rs/konferencija-kulturna-uloga-skole-i-obrazovna-uloga-kulture-drama-u-obrazovanju/

Ok. Idemo Andrea Psaj, koja je pisala pesme za nase skolske filmice i ja sa skolskim standom i nosimo nasa tri filma. Treba da znamo dobro i engleski ( a brljamo obe) jer ima 1000 ucesnika a konferencija je dvojezicna. I obe imamo tremu. Iako ona pise pesme bolje nego pola mladih pesnika na Krokodilu  (bila ja kad je gost bila Ugresicka, obozavam je, Forsiranje romana reke, u petak uvece (Stefica, prica mog zivota/ Isuse kak je velik. Karacu te, samo nemam zvaku itd.) a ja, ja nisam od juce. I obe smo slatke, lepe, moderne, vesele (hm,hm) itd.

No, programi ce se odvijati osim u DKC i u Tasmajdanskom parku i bice puno lepih predstava. Za nas odrasle, radionica i promocija. Moj favorit je svakako  promocija knjige o primenjenom pozoristu Aleksandre Jelic i prijatelja.

Mi cemo se samo osvrnuti na ono sto smo radile. Evo i filmova da Vas podsetimo, / prvi je bas nagradjivan.

https://youtu.be/PXBdSeLmEM8

https://youtu.be/a4NW6PNaw3M

https://youtu.be/tqoaRIwDkDg

Grom i kakao & poeziju će svi pisati

Neka Ti se riblja kost zabode duboko u grlo

dok je budeš jeo za večeru.

I neka Ti ga probode

da zanemiš

da se udaviš

za sva vremena od sada

do na vjeki vjekov.

Amin, bezbožni.

Kad mi melješ kosti,

i gladiš ih i vajaš

i razbacuješ po djubrištima

i kosturnicama,

po svim meridijanima,

ostrvima i celom svetu, slaveci ime.

Da ih raznose i glodju ih kučke i ptice

koje se prave da razumeju fantastiku.