Obrazovanje i Otpakivanje

Obzirom da sam celu deceniju provela u novinarstvu, imala sam prilike da po zadatku, vrlo cesto, pratim cehovske sastanke struka. Umetnici raznih vrsta, akademici, novinari i medijski moguli su bili u mom vidokrugu. Zivot me je ipak, radoznalu kakva jesam, smestao i u poziciju da budem i na sastancima vozaca, policajaca, lekara, arhitekata, advokata. Po samozadovoljstvu svojim pozivom, snjur svakako nose advokati/ njihov egocentrizam je kosmickih razmera a uzitak u poslu neopisiv i nesrazmeran zadovoljstvu njihovih klijenata. Pogotovo kad gube procese. Retko kad se desi da neki policajac javno kudi svoju struku, kao i da neki lekar ospe drvlje i kamenje po svom pozivu. O umetnicima medju kojima vlada velika surevnjivost i sumnja da su deo cirkusa a ne umetnickog procesa za vecnost, da i ne govorimo. Kao i o novinarima, koji najcesce, sto je strasan paradoks, kriju svoje kratke noge u vidu medijskih cenzura, nemogucnosti izbora, losih plata, lenjosti ili straha da se upustis u istrazivacko novinarstvo…

Malo li je!?

Ipak, uvek ima dobrih ljudi i sjajnih projekata, poduhvata, izazova i lepota, sto cini da nikad nista ne bude izgubljeno, ma kako jadno izgledalo.

Zasto pricam o ovome?

Zato sto mi se cini da je casno zanimanje kome pripadam vec deceniju ipo marginalizovano, ne samo zato sto mu se ne ostavlja dovoljno prostora, vec samo po sebi. Nigde nema toliko clanova ceha koji pristaju na kompromise, a pre toga vicu na sav glas, marginalizujuci sami sebe. Uz to su svi, ali svi, fakultetski obrazovani ljudi, po apsolutnom pravilu.

Naravno, govorim o prosveti.

Uz sve manjkavosti, beskrajno uzivam u ovom pozivu. Sa posla se  vracam laka kao pero i nasmejana, sto mi cine rad sa decom i dodir sa onim sto je ono sto je moj zivot (tekst). U svemu mi nedostaje samo jedna jedinica ispred (na plati), da bi moje zadovoljstvo bilo potpuno.

Ono sto me je iskreno sokiralo pre neki dan je bio tekst u jednoj od najtiraznijih dnevnih novina Blic, na dve pune unutrasnje strane. Tekst o tinejdzerki koja se u najstarijoj srpskoj gimnaziji malo ismevala sa profesorima…a oni je sirotu na zub uzeli…Uz lament nad neshvacenim genijem i duhom devojcice, ide i komentar da je to skola koja je izmajmila prostor Jeleni Karleusi za spot… Ne ide i ovaj komentar, da su mnogi znameniti ljudi bili karlovački đaci i profesori, među njima: Pavle Solarić, Dimitrije Davidović, Sima Milutinović Sarajlija, Milovan Vidaković, Jakov Gerčić, Josif Rajačić, Stefan Šupljikac, Jovan Sterija Popović, Jovan Subotić, Branko Radičević, Ilija Okrugić Sremac, Đorđe Popović Daničar, Kosta, Dimitrije i Ilarion Ruvarac, Đorđe Natošević, Jovan Čokor, Milorad Popović Šapčanin, Milan Jovanović Batut, Jovan Živanović, Radivoje Vrhovac, Milan Nedeljković, Nikola Radojčić, Dimitrije Kostić, Vasa Stajić, Borislav Mihajlović Mihiz, Dejan Medaković, Vida Ognjenović…Poslednji put sam bila u znamenitoj skoli bas na Brankovom kolu pre desetak godina, kad je specijalan gost i bila poslednja nabrojana, Vida Ognjenovic. Samo pre dve decenije bi se za takav prostakluk dobila zabrana upisa u srednju skolu na celu godinu.

Hajde da vidim da se neko zeza tako sa sudijom na sudskom procesu. Ili sa policajcem. sto bi rekao Radoje Domanovic u Stradiji, da parafraziram, ja se sagnem i dugme pandursko kad vidim na ulici, pa ga ljubazno pozdravim…

U istim novinama je samo koji dan pre sudbina jedne mlade zene koja je udata za malu voditeljsku zvezdicu od iste dobijala strasne batine, pa su nam kao nadoknadu ponudili i njene obnazene dojke u punom koloru. Da ne mislimo slucajno da batine nije zasluzila.

The world is changing faster than at any time in human history.

Ali nemojte se bas tako saliti sa nama, prosvetnim radnicima.


Iz iste pozicije, prosvetnog radnika, stalno tragam za novim resenjima i unapredjenju nacina rada. U poslednje vreme sam se ukljucila u projekat Ostrva (sa sajta http://bazaart.org.rs/projekti/ostrva-islands/)  „kome je cilj da se povežu važne grupe i pojedinci koji trenutno rade nezavisno jedni od drugih u domenu drame i obrazovanja. Projekat promoviše ideju da drama postane deo umetničkog obrazovanja, ali i nastavni metod u školama, što je podržano i kroz zvanične dokumente UNESKO-a i preporučeno vladama zemalјa – članica UN. U Srbiji su ove preporuke sprovedene kroz Strategiju obrazovanja, ali nisu zaživele u praksi, iako brojni nastavnici i umetnici primenjuju dramu u formalnom i neformalnom obrazovanju i u tom domenu su deo svetskih tokova“. Prilicno sam nemusta u tome (o cemu sam vec pisala kada sam komentarisala delatnost ApsArt) sto skromno (ili bahato, ne znam vise ni sama) pravdam cinjenicom da sam ceo zivot ipak u literaturi a ne u izvodjackim delatnostima.

Veceras sam imala to zadovoljstvo da jos jednom potvrdim da je kratka pozorisna obuka koju sam dobila u ApsArtu i susret sa njenim osnivacem Aleksandrom Jelic, jedna od najpokretackijih energija koju sam srela u zivotu. A srela sam ih mnogo, verujte mi na rec, posebno profesionalno celu deceniju prateci rad Sterijinog pozorja, somborskog pozorista, Infanta, Pozorja mladih…Vrsacke klasicne jeseni…

U Domu omladine je danas zavrsnom prezentacijom zaokruzen projekat Otpakivanje 2014/15“ gde su „sa publikom podelljeni rezultati ovog jedinstvenog poduhvata u kome su tokom 15 meseci mladi širom Srbije, inspirisani tolerancijom a vođeni svojom maštom i talentom, postigli izuzetne kreativne rezultate. Tokom ovog projekta, više od 2000 mladih ljudi iz 12 gradova Srbije ujedinili su se u svojim različitostima kako bi iznedrili dela posvećena toleranciji, razumevanju i poštovanju tuđih prava i razlika. Svoje lične priče, kao i priče iz svojih lokalnih zajednica, prezentovali su u formi tzv. „kreativnih kulturnih paketa“ u kojima ćete naći rezultate vrlo iskrenih i izuzetno kreativnih istraživanja na temu sličnosti i razlika između etničkih grupa. Na taj način je    stvorena svojevrsna kreativna mapa Srbije u kojoj su, idući od severa na jug i obratno, mladi prikazali šta je to što njih, njihovu sredinu i njihovu etničku grupu čini tako specifičnom. U toj njihovoj različitosti je i njihova    komplementarnost, jer su u zajedničkom duhu tolerancije i poštovanja zapravo stvorili sliku vrednosti koje su njima bitne i koje oni prepoznaju.“ ( sa pozivnice na fejsbuku)

https://www.youtube.com/watch?v=z6cNFQWYmwE&feature=youtu.be

U okviru istog projekta  imala sam priliku da vidim „zaista jedinstveni pozorišni reality show „KVR – KUĆA VELIKOG RATA“, koji je nastao kao istraživanje tema nacionalizma i nacionalne netrpeljivosti i njihovog uticaja na mlade, ali i reakcija mladih na to i preuzimanja odgovornosti za sopstveni život i budućnost.“ (sa pozivnice) Uzivali smo u reziji Aleksandre Jelic, po konceptu Bogdana Spanjevica, dramaturgiju Milene Bogavac, kostime Borisa Caksirana i uz orginalnu muziku Vladimira Pejkovica. Uzivali smo uz glumu: Demira Mekića, Jovana Buluta, Nine Cvetković, Alekse Tadića, Marije Tubić, Marije Panić ( koju obozavam) i Lidije Mladenović.

Predstava je nastala kao rezultat visemesecnog istrazivanja sa ovih sedam mladih ljudi koji su sa dramaturskinjom i rediteljkom doneli dokumentarne price, ideje i iskustva pretocene u urnebesni i brutalni realiti koji lici na nas na ovim prostorima u regionu. „Reality show kao mikro društveno ustrojstvo zasnovano na veštački izazvanim sukobima a posredovano medijima koji odnose između ljudi pretvaraju u svoj proizvod i robu koja se prodaje za rejting, gledanost, reklame i novac – izabran je kao forma najbliža masovnoj kulturi poslednje decenije. Ova forma je u neobičnom dramaturškom postupku ukrštena sa istinitim pričama mladih ljudi koji učestvuju u ovoj predstavi – da bi se dobila začudna kombinacija smešnog i užasnog, našminkanog medijskog spektakla i sirovog dokumentarizma, bolna slika stvarnosti zasnovana na strahu od različitosti.“ (http://plezirmagazin.net)

Duhovita, iskrena, urnebesna i cvrsto vodjena, a izvedena pred prepunom Amerikanom i vise stotina mladih ljudi, Kuca velikog rata mi je vratila veru da lepota  (i u estetici ruznog, mozda najpre) moze spasti svet.

 

 

 

Ne znam ti ja nista

Sledeci dan sam konacno pronasla Todorova: „Vladislava, tako je u ovom poslu. Ispao je kolateralna steta. Nema veze. Kako Vi Srbi kazete? Ono…ko se maca laca, od njega ce i da pogine. On je bio ubica. Sta kazete? Znao je ono sto Vama treba? Ma znace i drugi…Morate biti strpljiviji, znate. Uostalom, nemam vise vremena za Vas. Pozdrav“.

Razgovor je bio kraci nego sa inspektorom za krvne delikte.

Bila sam prepustena sama sebi, po ko zna koji put poslednjih godina.


Zabava je usledila kada smo stigli na salas. Vlasnik je bio fucking pljunuti Zvonko Bogdan iz mladjih dana, mogla bih se zakleti. Nisam prestajala da zurim u njega sirom otvorenih usta, sve ocekujuci da zapeva.

Bio je bas uzbudljiv u cizmama sa visokom sarom i nekim kaki pantalonama koje su ocrtavale misice na vitkim nogama.

Olivija, tako se zvala moja gosca, je primetila da zurim u naseg domacina, pa se kikotala, komentarisuci da sam Amerikanka, da me nista ne bi sprecilo da ga startujem i da se vec valjam po senu sa njim u konjskoj stali koja je bila raskosna i dobro odrzavana.

Jos je i dodala kako ne razume nase zene, tako stegnute i nedojebane, mislim da je upotrebila bas tu rec, glume devojcice i u cetrdesetim, kao da je nevinost neki kvalitet.

Morala sam da se slozim sa njom. Bila je u pravu potpuno.

Balkan je bio prokleta turska periferija i kad je o jebacini rec. Sto se toga tice, uvek sam imala manje inhibicija kada sam odlazila na Zapad.

Morala sam da joj objasnim da me nas domacin, P.P. neodoljivo podseca na legendu srpske muzike iz mladjih dana i da mi nije bilo do seksa ovih dana, posle onolikog krvarenja.

Pogledala me je saosecajno, iako je bila dosta mladja od mene.“U Americi bi vec izvadila celo to govno napolje. Zenu nista ne treba da ometa“, dodala je, paleci tompus.

Ta mlada zena je bila respektabilna, apsolutno.

Na stranu sto je pusila najdeblje cigare koje sam u zivotu videla. Da budemo iskreni, nisam ni poznavala nikoga ko je pusio tompuse.

Znala je sta hoce i tu nije bilo dileme. A to je veliki plus.

Domacin P.P nas je dobro ugostio. Kretao se gipko i lako kao da nije bio Bacvanin sa debelog vojvodjanskog blata. Pili smo sjajnu domacu i jeli krastavce iz tegle koji su se kiselili sa hlebom na suncu proslog leta. Iako sam izbegavala suseno meso, ovoj sunki nisam mogla da odolim, a bilo je i dimljene ribe. Hleb je bio vreo i toliko svez sa zlatnom korom da me je posle boleo stomak.

Posle frustuka, odveo nas je do stala koje sam vec pomenula. Nekoliko raskosnih vranaca je kopalo zemlju kopitama, dok se vrela para sirila iz njihovih nozdrva. Perfektno je vladao engleskim jezikom, a na moje pitanje odakle to, promrljao je da se skolovao na Pomorskoj akademiji americke vojske u Anapolisu, u Merilendu.

Na to je Olivija dodala, da su svi oni drugari iz klase.

Ne znam ti ja nista

…Posle kratkog boravka u Urgentnom, kao glavni svedok, privedena sam u miliciju. Uzeli su mi osnovne podatke i vrlo brzo, sto je bilo iznenadjujuce, poslali me kuci, uz komentar da ce me kontaktirati neko iz krvnih delikata, koliko sutra. Bila sam jako uznemirena i iznenadjena brzinom postupka. Nisam bila, kada se sve sagleda, cak ni previse uplasena. Sve se skupilo i ove poslednje godine i relativno ozbiljna obuka koju sam ipak prosla u USA, ostavili su traga na meni. Postajala sam operativac, bez daljnjeg.

Ono sto me je skoro zabavilo, a svakako iznenadilo, bilo je moje troje Amera. Oni su sledeceg dana, dok sam u Ministarstvu, uz prvu jutarnju kafu, bezuspesno trazila vest po novinama oko pucnjave i ubistva kod Stare Hercegovine insistirali da opet idemo u Suboticu. Nisu hteli nista da mi kazu, osim, da je put isplaniran do tancina i da je on neka vrsta zahvalnosti za moje gostoprimstvo i strpljenje sa njima. Svanulo mi je, mislivsi da cu im uskoro videti ledja i da cu moci da se vratim rutini. Setnjama, reci, mojoj kuci na Dunavu, decacima. Tisini, koja mi je tako nedostajala.

U novinama i onako nije bilo nicega, sto me je grizlo, a ni na poslu, takodje, tako da sam lako dobila slobodan dan. Krenuli smo vec oko deset.

Sunce je bilo blistavo, iako se u vazduhu nije osecalo prolece. Rezalo je i jos mirisalo na obecanje zime, koje je bilo tako malo. Malo sam se bavila pejzazom, a i samo krajickom uha sam slusala sta prica ova trojka. Komentarisali su neka americka desavanja i ljude koje uopste nisam poznavala. Bili su bas bliski, njih troje. I ovako i onako, nisam se uklapala sa njima.

Jedino mesto gde sam nasla nesto o jucerasnjem danu, bio je Tviter. Neko je od gostiju u restoranu snimio dogadjaj, ali prekasno, kombija nije bilo u kadru. Samo ja sa ledja i zrtva,ali vec u momentu kada sam se naginjala nad njega, ne sam pad. Izgledalo je vise kao da mu je pozlilo i da ja pokusavam da ga reanimiram. Taj ko je snimao, nije imao pravo ime, nego nekakav kinky avatar, pa nisam mogla da mu utvrdim identitet. Snimak je bio bez ikakvog komentara,sem alarmantog naslova: Haos ispred Hercegovine. Sledeci kadar je vec pokazivao dolazak hitne i policije i vise se nista nije ni videlo. Ocito je policija bila zabranila dalje snimanje, sto ja juce u onom, ipak soku, dozvolicete, nisam ni primetila. Snimak je bio lose rezolucije, sa ocito obicnog mobilnog, jedva sam se prepoznala. Jedna brlja od snimka, ukratko, koja mi nije mnogo koristila. I taj snimak sam jedva nasla. Niko ga nije ni podelio, kao da nije ni postojao. Surfovala sam sve vreme puta po netu, pa sam ga ipak jedva pronasla…

Kada smo stigli do Subotice, unajmljenim automobilom, nastavili smo prema Palicu. Nisam nista pitala, misleci da cemo zavrsiti na jezeru, sto me je istinski radovalo. Volela sam gospodstvenost stranda i leti, zelenu povrsinu vode od algi i socivice, koja nije bila bas raj za kupanje. Ipak, podignut nad jezerom, Ženski štrand je bio veličanstveni primer mađarske secesije. Bajkovita drvena građevina bogata detaljima me je podsećala na narodnu umetnost. Lepote nikad nije bilo dosta, mislila sam opustajuci se i pitajuci se, kako to da me policija jos nije kontaktirala!?

Nismo se zaustavili na Palicu, vec smo nastavili ka granici. Vec sam htela da komentarisem kako nisam ponela pasos, kada me je stariji Amer, Dejv, koji je sa mnom sedeo pozadi u autu, samo uhvatio za ruku, pokazujuci jedva primetnu reklamu za neki salas ka kome smo skrenuli sa puta, u sumu. Moram reci da sam bila prilicno razocarana i iznenadjena izborom. Niti su oni licili na ljubitelje domace kuhinje, niti je meni bilo do lovackih paprikasa, snasa i salasa.

Vajlda mi se na nosu videlo razocarenje (nikako nisam umela da zadrzim blaziran ili nezainteresovan izraz lica), kada se mlada zena okrenula i namignula mi seretski, prokomentarisuci da cu biti iznenadjena. Vozac me je prodorno pogledao preko retrovizora, klimanjem povrdjujuci Olivijine reci.

Moram napomenuti, da do ovog trenutka price, nista nije ukazivalo na znacaj mojih gostiju, pa nisam imala nameru ni da citaoce detaljnije upoznajem sa njima. No o njihovom liku, a i delu ce posle ovoga, biti jos reci…

U Beogradu sam, posle povratka sa Palica, provela jedan ceo vikend u iscekivanju poziva iz policije. Cudenju i neizvesnosti nije bilo kraja. Pokusavala sam da nesto saznam preko Gorana, ali on nije bio dostupam. Preciznije, svi njegovi telefoni nisu bili u funkciji, sto je znacilo da je promenio brojeve. I bio, ko zna gde. Ni Todorov mi se nije javljao, iako sam i njega zvala vise puta.

Sledeceg ponedeljka, nisam izdrzala, pa sam se sama javila preko onog opsteg broja policiji. Vozali su me, a ja sam svaki put pricala istu pricu. Da sam bila svedokom ubistva i da zelim da cujem sta se desava oko pronalazenja ubica. Niko nije zvucao iznenadjeno, kao da su svaki sat samo pricali o sacekusama i atentatima, mislila sam zlovoljno.

Konacno, posle dobrih petnaestak minuta, javio mi se prijatan muski glas. Uredno sam se predstavila, verglajuci svoju pricu po ko zna koji put. Glas sa druge strane mi je strpljivo odgovorio da se nikakav zlocin nije desio. Bila sam sokirana. (Koji put, a?!)

Pitala sam sa kim razgovaram. Glas, odnosno muskarac sa druge strane je rekao: „Inspektor za krvne delikte A. Djordjevic. Gospodjo…Vama zaista nije dobro. Imamo odlicnog psihologa koji radi za nas. Mogu da Vam ga preporucim…Mada, za Vase psihicko zdravlje, bi bilo bolje da ste sve to sanjali“. Dodao je seretski.

Zalupila sam slusalicu.

Ne znam kome je tu trebao psiholog.

A to ni izbliza nije bilo sve.

 

Ne znam ti ja nista

…Ne znam da li znate poziciju restorana? Nalazi se na cosku u kuci staroj preko vek. Mali krovic, kao nastresnica, natkriljuje ulaz do koga vodi crveni tepih. Tu su i one grozne bele gipsane posude za neki zelenis, u sustini, koje su ovde osim ukrasne imale i funkciju zastite od automobila…

Rucak je do kraja bio odlican, a moj novi kompanjon, bez obzira kako sam ga se na pocetku uplasila, bio je duhovit i vispren sagovornik. Mislim da mi je za ruckom prestalo i krvarenje. Ili se bar malo smanjilo. Svakako sam osecala olaksanje. Jebi ga, u strahu su velike oci, ili sam se na stanje strepnje vec toliko navikla, da mi je sve postalo normalno. Ko ce ga znati…

Odahnula sam posebno kada se ispostavilo da je bio u grupi sa Dzonijem i da mu je on bio pretpostavljeni. Odatle taj model predatora koga sam vec snimila u Terzu Pianu na Rene Margitu, sa pomenutim. Ono sto me je brinulo, bila je cinjenica da njemu veza nije bio Dzoni, nego Todorov, te da se po prici, posle rata Dzoni i on nisu ni sretali.

Kako i bi, kada je Dzoni zazdio za Ameriku a ovaj covek, koji mi nije dao ni svoje ime, nastavio da ratuje…Hm.

Za ruckom mi je mnogo pricao o zivotu u savremenoj Moskvi, prema kojoj sam ocito imala mnogo predrasuda…

Prijatelji, koji moj. Mislila sam i dalje, mudro cuteci.

Rekao mi je vidno oraspolozen sjajnim ruckom, da Dzoni tada, u pljacki Vukovara, nije imao glavnu ulogu. Rekao mi je i da je samo jednom video glavnog i da tada nije ni znao da je to ON. Da je to shvatio tek kada se raspodela opljackanog blaga  zavrsila. Rekao mi je da ce mi cim izadjemo i restorana u kome je pocela da biva guzva, jer se blizilo vece, sve ispricati…Dok smo izlazili iz restorana, drzao me je za misku. Na samom ulazu, cim smo krocili na crveni tepih, desilo se nesto uzasno. Sa leve strane je naisao nekakav beli kombi, sta li, sa prozorima mracnim kao noc.

Jedan prozor se spustio, moj kompanjon me je svom snagom gurnuo na desnu stranu, tako da sam silovito tresnula na zemlju. Dok je neverovatnom brzinom vadio pistolj koji mu je bio ispod sakoa, prozor je vec bio spusten, a kroz njega se promolila cev. Moj novi drugar je bio izresetan preko grudi, u po poslepodneva u sred Beograda. Pao je preko mojih nogu, na mestu mrtav. Krv je tek tek poskropila tepih. Nisam ni usta otvorila.

A po svemu sudeci, ni necu.

 

Ne znam ti ja nista

Sve je to bio samo jedan dah. Dah samo.

Mrvila sam divni sir medju zubima i skupljala mrvice sa stolnjaka, odmahujuci rukom na ponudu:“Hm…kazes da se secas svega iz Vukovara? Bas svega? Svih likova?“

Pucale su kosti medju njegovim zubima. Predator, kojima nikada nisam pripadala, pomislila sam zadivljeno. Uvek su me fascinirali bez obzira na duboki prezir koji sam osecala. To je ona pozicija zabe pred zmijom o kojoj sam vec pisala. Mecis na sav glas, ali ne bezis. Ne bezis.

„Secam se. Mozda ne svih imena“, iznenadjujuce otmeno se posluzio salvetom posle zalogaja. Video je moje iznenadjenje u pogledu. „Ma nisam ja seljacina. Znas koliko sam preko snajpera smaknuo ovom rukom. To je hirurska preciznost. A tek preko…“

Uhvatila sam ga za ruku koju je pokazivao, sva prebledela.“Slusaj, ne moram to da slusam..Samo sam zena u mutnim vremenima. Da li je to u redu? “ Odjednom sam bila svesna da sam mozda pred pravim i dragocenim izvorom informacija. Morala sam da budem cvrsta i dosledna. A nisam se osecala nikako.

Tako. Kako.

„Pricaj o Vukovaru“, rekla sam nestrpljivo.

Lukavo se nasmesio:“Nego sta cu. Zato sam i ovde, zar ne“. Stigla je jos jedna porcija mesa.

Malo sam se opustila. Konacno, mozda ovo bude i dobar rucak.

Ubacila sam zalogaj mesa u usta. Ovo je bilo bas res peceno, kako ja volim.

 

Ne znam ti ja nista

Podigla sam slusalicu: „Halo?“ Iz slusalice se nije cuo niko. Cak ni disanje. Ponovila sam „halo,halo“ vise puta. Lecnula sam se. Ovo nije bio dobar znak. Nije bio nikakav znak, da budem precizna. Lakonski sam pomislila da je mozda u pitanju greska. Spustila sam slusalicu i pogledala se u odraz na mracnom ekranu. Odjednom sam imala ogromne crne podocnjake, mracne kao nalet teskobe koji sam osetila. Bio je tako jak da sam izgubila vazduh. Jedva sam disala. Plasila sam se onoga sto je dolazilo. Mracno i zastrasujuce, valjalo se iza brda.

Istini za volju, ova prica bi trebala da dobije humoristicki obrt da bi i dalje bila uzbudljiva. Elementi apsurda i totalno neocekivan kraj su bili skoro neophodni.

A ja, ja nisam znala gde da trazim obrt, jednako kao sto nisam bila dalje od pocetka u potrazi za vukovarskim blagom.

Ono sto je bilo poseban apsolutno fucking shit bilo je cinjenica da su mi na poslu uvalili neke Amere koji su me cekali vec sledeci dan da ih upoznam sa situacijom na srpskom kulturnom nebu. Kao da sam ja odjednom postala neki strucnjak za USA i odnose sa njima, kojih mi je najiskrenije, bilo preko glave.

Bilo ih je troje. Totalno su bili moderni u onom post hipi stilu koji su nove generacije tako volele. Rekla bih hipsteraj, sto su oni naravno, negirali. Vozili smo se biciklom po Beogradu po cici zimi. smucali se po klubovima u Savamali, mlatili praznu slamu po Beton hali i njenim restoranima koje sam i ja volela. Skadarliju nisu ni pogledali, Gardos im se vise dopao. Imao je neku patinu i bio autsajderski, sto su smejuci se, priznali da vole. Vodila sam ih do Subotice koja im se strasno dopala, do Sida da gledamo Savu Sumanovica i Pijani brod, do Pozarevca i Milene Barili… Uglavnom su se interesovali za likovnu scenu sto mi je u samom startu bilo sumnjivo, ali nisam imala nikakvu informaciju od moje tajne veze u Americi da su slali ikakve nove operativce. Ovih dana i onako je akcenat bio stavljen na Zagreb, a ne na Beograd, zbog Kolindine inauguracije….

Ono sto je bila bas poteskoca, bila je cinjenica da mi je voznja bajsa po cici zimi pokvarila i onako los hormonski balans koji sam navukla sa onim groznim serumom istine u Americi. Krvarila sam najstrasnije, danima. Imala sam poteskoca i sa bubrezima, pa sam se nalivala nekim biljnim mesavinama u tolikim kolicinama da mi je uglavnom bilo muka. Miris usirene krvi svakako nije pomagao da se mucnina smanji.

Nosila sam vunene carape i par puta i pojas na ledjima….

Toliko o seksepilu, uzdisala sam ispijena i zamorena.

Da stvari budu jos gore na ledja mi se natovario i Todorov, koji je u Beograd poslao neko cudoviste da mi bude pri ruci i da me kontrolise…

Sinovi su bili bas zabrinuti za mene, a i ja, kada sam ga upoznala. Frajer je bio grozan rusofil, a ja sam imala troje amera (dva muskarca i jedna devojka) na staranju. Sedeli smo u Staroj Hercegovini dok je on komadao krvavi komad mesine a ja sedela sva uzasnuta (i krvava nista manje od njegovog parceta, mogao je i mene da prikolje, hladno):“Borio sam se od 1991-1999, Hrvatska, republika Srpska, prvi i drugi rat u Čečeniji, Srbija – Kosovo i Metohija. Bio sam onda u Vukovaru. Sve znam. Sad sam u Novorusiji već godinu dana. Imam i srpsko i rusko državljanstvo, Najmanje šta očekujem je da me dobrovoljac Toma Nikolić dočeka na transporteru kada na jesen dođem da oslobodim Srbiju od evrofanatika. Donjec – Odesa – delta Dunava – Beograd to je naš pravac.
Jedno pitanje je da li će hapsiti i one zle francuske Legije i one naše nesrećnike u UN misijama koji za sitne pare ratuju za SAD i NATO dok im je NATO na Kosovu i Metohiju. Pu, jebem Ti zivot! I sad me skinuse i poslase pre vremena u Beograd. Sto ne uzmes parce mesa, bogovsko je, zeno. Jebo te, sva si ubledela.“