Мр Александра Николић-Матић, још једна Војвођанка која је писала рецензију за „Благ реч“. Рођена Сремица, натурализована Земунка, новинар, професор, писац и блогер… заљубљеник у бициклизам. У књизи је и једна наша заједничка, иначе награђена на једном конкурсу, прича, настала на њену идеју и, слободно могу да кажем, по њеном „сценарију“.
Кроз кратке приче слављен живот
У српској књижевности још увек цвета једна стабилна и велика башта реалистичне књижевности која свој дубоки и моћни корен чува у деветнаестом веку, код Симе Матавуља и Стевана Сремца. У овом тек једну петину начетом двадесет првом веку, уз све недоумице у ком правцу књижевност треба да иде, Нинова награда је чак два пута додељена часном делу двојице традиционалиста, 2002. Младену Маркову, а 2005. ју је добио академик Миро Вуксановић. Први је највише акцентовао живот фолксдојчера и напуштеног банатског села, други је свој књижевни текст уплео у матерњи језик краја у Црној Гори…
Пропаганда је постала доминантна друштвена делатност. Какав ИТ, какве фабрике, нови друмови и мостови, тунели. Какво здравље нације, who cares? Само пропаганда.
Пропаганда је у ствари фелерична радио станица којој ради само предајник. Пријемник црк’о, мада не би било изненађење да га је власник сам покварио. А кад пропаганда издоминира, разум губи сваку везу са реалношћу, пипа по мраку док не напипа – веровања. Има ту неке Божије правде, пропаганда као појам почиње са средњевековном групом под окриљем Папске курије, која је задужена за ширење вере у некатоличким земљама.
Природно, пропаганду прати „мека“ сила, али када то не функционише довољно брзо, лако и безбрижно, укључује се и „тврда“ сила, да се случајно ствар не измакне контроли.
Разум се неминовно повлачи, прелази у илегалу, пошто је непожељан, опасан. Безвредан и бесмислен. Коцка у рупу облика круга. Разум почиње сабласно ћутање, разговара сам са собом, путује у лудило и настраност. Разум сам…
