Претрага

AleksandraNM

kratke priče. duge priče

Ljudi mogu da čekaju na spasenje veoma dugo, ali vole večeru koja se pojavi za sat vremena

Achtung, achtung

O kuvanju

Uuu, bu. Uuuu, buu

Rođeni da budemo wild

Muke po materi

Sretni praznici

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

#buletizam #arkebuza

 

Stereotip priča

Jedan pisac bez inspiracije, što je uvek najgore za pisca, slučajno je, lutajući gradom u potrazi, naleteo na prodavnicu retkosti. Dan je bio prilično topao, pa je on, onako dokon, svratio da se malo rashladi, videvši da radnja ima klimu. Unutra je zaista bilo dosta hladno, a i obzirom da je bilo svetla na pretek (dan je bio vreo) i dosta tamno. Trgovkinja je sedela za pultom, čitajući nešto i jedva ga je samo letimično pogledala. Bilo je tu svega i svačega. Starih i novih knjiga, predmeta potpuno nepotrebnih, ali i poneko remek delo kujundžiske,tkačke i zlatarske radinosti. Neki delovi radnje su bili kao apoteka, neki puni prašine. Bila je unutra prilično velika, zaključio je, obzirom da nije imala  velik izlog, a boga mi, ni skoro nikakvu reklamu. Pogledavši u pravcu nezainteresovane trgovkinje shvatio je da bi po nešto mogao i da ukrade, pošto nije dobro stajao ni sa novcem. Takvo je vreme bilo. Pomislio bi da bi ukradeno mogao da uvali negde, ili ako mu se predmet dopadne, isti čak i zadrži za sebe. Bilo je tu i nekoliko kamenova, za koje je, pomislio je, moglo da se zaključi da su tipični alem kamenovi, ako su oni zaista postojali. Ali, on je bio pisac bez inspiracije, pa je u iste duboko veovao.

Morao je, to mu je bilo oruđe za rad. Ljubav, vera, nada. Eros i tanatos. Bez toga nema dobre priče, znao je. Bio je izuzetno iskusan, pa ga je tim pre ljutilo kako je moglo da se desi da mu inspiracija presuši.

„To je od vrućine“, pomislio je, tešeći se.

Bila je tu i neverovatna zbirka persijskih tepiha. Jedan je  bio leteći, skoro je bio siguran u to.

Bilo je i noževa, handžara, bodeža. Kuhinjskih, tokarskih, vojnih, strugarskih, noževa za kosilice i mesarskih. Bekuta, bodeža, kustura, srbosjek (samo jedan, srećom). Muških i ženskih, malih, kao brice.

Posuđa, nakita, hvatača snova, starih hoklica. Jedan neverovatan otoman i nekoliko zanosnih sofa…

Uvalio se u jednu očaran…

Pogled mu je odlutao do pulta, iza koga je trgovkinja upravo krenula u neku bočnu prostoriju.

Situacija je bila idealna za krađu, pa je brže bolje, pošto se trgovkinja nije vraćala u narednim minutima, smandrljao jedan nožić i jedan kamenčić u džep. Iz radnje je izleteo što brže, kao da ga nosi vetar.

Pošto je i dalje bio dokon, a grad veliki, nastavio je da luta, povremeno opipavajući svoj džep.

Da se razumemo, svaki pisac ponekad nisko padne, ali, ovo je bilo zaista bilo dno dna, mislio je u sebi. „Kradem gluposti, a ne tuđe živote“, tešio se.

Pred veče je otišao kući a inspiracija je došla kao moćna velika reka. Noć je proveo pišući.

Od  tada mu je krenulo mnogo bolje. Pisao je, imao inspiraciju, živeo punim plućima. Predmeti koje je ukrao su bili bezvredni, nosio ih je na procenu, ali kao da su bili talični.

Život je ponovo bio lep.

Za svaki slučaj, povremeno je odlazio do radnje i uzimao po neku sitnicu, krišom. Nekoliko puta je nešto i kupio kod nezaintresovane trgovkinje koja nikada nije podigla pogled sa knjige koju je čitala.

Bilo mu je beskrajno dosadno da krade, ali je nekako u sebi znao, da taj mali, besramni čin ima dublje značenje, od koga je možda zavisila njegova karijera pripovedača. Pa nije bio jebena Šeherezada, znao je, iako se, kao i svaki pisac tome nadao. To je bio standard i to je trebalo doseći. „Fucking jebenu Šeherezadu“, mislio je u sebi, psujući strašno.

Sledeće godine mu čak i nije trebala krađa. Sve je teklo kao podmazano.

Objavljivao je i čak dobio podršku književne kritike, periodike i izdavača. Ponekad je objavaljivao i na književnim portalima preko interneta, iako je više bio za old fashion način. Jebo knjigu ako nije od papira. „Jebo Kindle, koji kurac, šta je to?“ Šalio se sa svojim književnim prijateljima.

Jedno rano jutro, kada se vraćao sa lude zabave na kojoj je bio taksijem, auto se pokvario. Taksista je bogovao i ništa nije mogao da uradi, morao je da pozove šlep službu. Naš pisac (sada bi ga već mogli zvati tako) je rešio da ne uzima drugi taksi, nego da prošeta do najbližeg bas stajališta i sačeka prvi jutarnji autobus.

Mirisao je na uspeh, žene, dobro piće. Mirisao je na snagu i avanturu. Inspiraciju. Zadovoljno se proteglio i krenuo nogu pred nogu. Prošao je pokraj radnjice, ne osvrćući se. Ipak, kada je već prošao, shvatio je da je otvorena i da bi mogao da svati u nju. „I onako odavno nisam ništa maznuo, sve je moj genije“, pomislio je zadovoljno.

Trgovkinja ga je prvi put pogledala. Trgao se. Bile su to najcrnje oči koje je ikada video. U njima je bilo previše nepodnošljive lepote i bola. Ceo svemir mogućnosti. „Jebem ti…“pomislio je, zastavši.

Ona se okrenula nešto da uzme, a pisac je šmugnuo među police. Bilo je iznenadjujuće mnogo novih predmeta, skoro minimalističkih. Bez trunke prašine, sa odsjajem novih metala, kao u nekoj fantastičnoj hirurškoj ordinaciji. Pažnju mu je privuklo jedno ogledalce. Majušno, jedva veličine dlana. Bilo je tako neverovatno precizno i uglačano, prenoseći stoprocentno istinit život, što je i za jedno ogledalo bilo previše.

Kada se pogledao u njemu, samo ovlaš, izgubio se zauvek.

Neg i ja, pred Novu godinu

Блог на WordPress.com. | The Baskerville Theme.

Горе ↑

Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.

Придружите се 947 других пратиоца