Ne znam ti ja nista

…Tajna savrsenog zlocina je u odvracanju paznje. Prica je ista kao kod madjionicara. Nekim nebitnim detaljem, koji ucinite bitnim, skrenete paznju sa onoga sto je Vasa interesna sfera. I delate. Samo sto je kod madjionicara iluzija u sluzbi zabave. A ja, ja sam bio sve, samo ne zabavljac…

Iz Amerike sam povukao Marka. Suvise dugo je bio sa Dzimijem. Znam da mu nije bilo lako da trpi tog pauna koji ga je ponekad i samarao. Bio je moj najbolji operativac, davno pre Vukovara. Lojalan, cvrst, dobro koncentrisan. Spasao mi je zivot. I ja njemu. Dva puta. Bila je to jaka veza. Jaca nego neke krvne. Onaj moj najstariji sin, na primer…Bili smo stranci. Kad bi dolazio iz svajcarskog liceja, gledao bi me prezrivo. Sta sam mu dao. Ej. Nasi koreni su bili tako duboki, a on, moj sin, je bio pravi razmazeni klipan. Za to mu je bila kriva majka. Suvise je stitila decu od mene. Mada, mozda je tako bilo i bolje.

Nedavno je Marko organizovao i rusenje jednog aviona u francuskim Alpima. O tome je govorio ceo svet, kao zlocinu pomahitalog kopilota. Niko nije obratio paznju na paket sto je nestao iz aviona. I mi smo doduse jedva stigli do njega. Bio je to dobar komad blaga koji smo vracali kuci, sa sneznih, skoro nebeskih visina. Jedva smo se probili kroz smetove. Da nismo imali lokatore…. Hvala satelitima i savremenim tehnologijama.  Sverceri koji su ga slali za USA su cutali. Jebi ga. Ne mozes prijaviti policiji da ti je ukradeno nesto sto si sam ukrao. Trebalo je programirati nesrecnika na takav spektakularan zlocin.

Za to je bio zasluzan Marko, bez daljnjeg. Ljudske zrtve su bile irelevantne.

Radili smo i atentate. Bio sam jako ljut na ekipu koja nije uspela da ubije onog malog zigola Vladu i kucku. Onoliki smetovi, sami na putu kod jezera…I nista. Ostadose zivi. I jos nas je on i pokrao. A nikada nije bio lojalan. Valjda je mislio da je nezamenjiv.

Niko nije nezamenjiv. Tu malu halavu picku cemo svakako eliminisati. Kao pile cu ga udaviti vlastitim rukama.

Nije se igrati sa mnom.

Prodaja podataka po celom svetu je bila opasna izdaja. Takve izdaje  nisam prastao.

Ta mala kucka mi je bas smetala. I onda kada je dosla u Temisvar, cim sam je video, mirisao sam nevolju. Igrao sam mudro, ali se ona suvise vezala za mene. Ipak, ja sam ozenjen covek a za seks si uvek mogao da uzmes neku kurvu. Ili trafikantkinju, sekretaricu, neku medicinsku sestru. Umetnicu. Glumicu. Balerinu, jebi ga. Modela…

Svakako ne tetku sa dva sina, sluzbenicu Ministarstva kulture.

Ona sa njenim cipelama i krvarenjima i halucinacijama, koje su bile vise nego prikaze.

Ne znam odakle joj ta moc. Vidovitost. Jbt. To nisam video u zivotu. A video sam svasta, verujte mi na rec.

Nisam mogao da verujem da je nasla moje skroviste u Konzulatu. Nekoliko godina sam pazljivo pokusavao da vratim vukovarsko blago sa svih strana sveta. Spiskovi i dokumentacija koja je bila na kompu, srecom skenirana, u orginalu je cela morala da bude unistena. Na svu srecu, sto nije ukapirala nista.

Ni sa kim ima posla. Valjda sam je tako fizicki privlacio, da se gubila. Sa tim njenim ljubicastim usnama i podocnjacima od gubitka krvi…Klimaktericna kucka. Posebno mi je islo na zivce to stalno podrhtavanje i to sto se stalno zalila da joj je hladno.

A ja sam je jos stalno pojio sokovima.

Moracemo je ubiti. Bila je suvise blizu.

Samo da se prvo resimo te grupe Amerikanaca koji su je zajahali.

Todorova ko jebe.


Probudila sam se udavljena. Pogledala sam na sat. Bilo je oko tri ujutru.

„Kretencino, ubi se sam, cudoviste“.

Oteo mi se krik.

Bila sam progonjena i umirala sam od straha.

A progonio me je neko koga sam dobro poznavala, sada sam bila sigurna u to.

Samo…

Ne znam ti ja nista

…Povratak u Beograd je bio mucan, svakako samo za mene. Ameri nisu zatvarali usta. Bila sam svakako njihov covek. Blagonaklono su prihvatili i cinjenicu da nisam htela da vezbam pucanje. Sve je stimalo. Bio je to najbolji svet od svih uredjenih svetova. Jedino sam ja povracala na svakoj benzinskoj pumpi na kojoj smo se zaustavili. Nisam vise bila sigurna da li je u pitanju bila hrana sa salasa. I onako sam do kraja dana jela samo sir, sve ostalo mi se gadilo. Mozda je u pitanju bila kadarka, vino koje sam probala u vinariji u koju nas je vodio domacin u bogato backo predvecerje. Kadarku je, kao autohtonu srpsku sortu, u velikoj seobi 1689. ovde doneo patrijarh Arsenije Čarnojević i ona je tokom 18. i 19. veka potisnula sve druge sorte. Tada je činila gotovo 70 odsto svih zasada grožđa u celoj Panoniji. Bilo je to lepo crveno vino i nisam mu odolela, iako sam znala da mi je posle crvenog vina uvek zlo.

Vino je bilo intenzivne rubincrvene boje sa purpurnim odsjajem na obodu, odlične bistrine i veoma čistog odsaja u čaši. Laganog tela i vrlo pitko i sveže, voćnog ukusa, elegantno i dobro izbalansirano imponovalo je, pa nisam odolela. Mogla sam i da se udavim u casi. Toliko nista toga dana nije imalo veze sa mnom.

Kasnije su mi, kada smo stigli u Beograd, pretpostavljeni iz Amerike drzali vakelu. Nije tu bilo pretnji kakve sam mogla da dobijem od Todorova na primer, prosto konstatacije: da nisam jedina i da u Srbiji ima gomila sveta u svim sferama, od show biza do politike, koji bi svoje dupe prodali za moju poziciju. Isli su na gadjanje mog takmicarskog duha, ali nisu znali jedno, a to je cinjenica da kompeticija nikad nije bila motivator za mene, vec samo ljubav. Bilo koje vrste, da me ne biste pogresno razumeli. Ljubav prema Srbiji, na primer.

Bila sam veliki rodoljub. Tacnije; ja jesam veliki rodoljub. I nista mi ne znace ni skepsa ni ironija. Groteska mi nije stimulans. Ni politicka ni privatna.

Ma, jebite se. Sa kim hocete, da preciziram.

Mene sve rane moga roda bole.

Saznala sam jos da ce u Beogradu svi oni ostati duze vreme, zbog cega mi je pao mrak na oci.

Bilo je puno posla (i jos uvek ga ima) oko otvaranja necega sto su nazvali umetnicki inkubator. Bio je to tezak laznjak. Beogradska kancelarija je spolja izgledala kao moderna galerija a iznutra…

Rado ide Srbin u vojnike.

A to svakako nije bilo sve…

ay use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

Anegdotica za pocetak nedelje

DSCN0509-001

Evo jedne pricice iz skolske prakse. Ove godine sam u dva odeljenja treceg razreda u kojima predajem srpski jezik i knjizevnost kao lektiru vratila Kafkin Proces i dodala po slobodnom izboru Tomasa Mana, Smrt u Veneciji ( mozete da naslutite zasto, eventualno, a i ne morate, kako Vam drago). Da se razumemo, obzirom da moj blog prati dosta mojih kolega a i djaka, ljudi (djaci) jedva citaju i svake godine je sve gore. Poenta je da ne odustajem od zavodjenja, teranja, naredjivanja, moljakanja… i da kad uspem da ih nateram, navedem, zavedem da citaju, dobijem prijatelje za dug niz godina. Jos nisam dovoljno stara da svodim na dozivotno. To prijateljstvo, mislim.

No…Vratila sam Proces jer su ta dva razreda deca sa buducnoscu. Bar ih ja tako vidim. Zelim da im otvorim vrata svetske knjizevnosti, moderne knjizevnosti, u kojoj bez Kafke nema svetlosti. Kami je Stranca napisao ugledajuci se na Kafku,(pogledajte kraj) a najnoviji Uelbekov roman Pokoravanje, bez ove dvojice (kao sjajna persiflaza, naravno) bi bio nula. Nek izvinu oni sto sviraju o aktuelnoj politici u srpskom knjizevno/medijskom cirkuscicu kada pricaju o tom romanu…Do djavola, cak mislim da ne bi bilo ni Borhesovog Alefa kao vrha svetske kratke fantasticne price savremenog doba da ne bi Kafkine Katedrale. I pola hispano americke knjizevnosti.

No, imala bih jos sto sta da kazem na racun Kafke, ali bi onda anegdotica izgubila smisao.

Ok.

U jednom odeljenju, od ta dva (Urose ljubim Te, ako procitas, izvini, ne mogu da odolim) deckonja se javi da odgovara Proces po drugi put, jer sam ga jednom vec vratila…Kazem ok, necu te nista pitati, pricaj sam. Ko je Jozef K. i kako si razumeo pricu? Deckonja kaze da ga ja ipak pitam nesto. Ja kazem, ok, moze, hajde B. (prezime) ispricaj o tome ko moze biti oslobodjen od procesa uopste.

Deckonja kaze:“brlj,mrlj?@$YG>yy pitr tr[. bla,bal9gp“

Ja kazem:“Bre, nista te ne razumem, pricaj malo razumljivije, molim Te“.

On procisti grlo i vrlo jasno kaze:“E tako kao ste Vi mene razumeli, tako sam ja razumeo roman. Eto“.

Ne znam ti ja nista

„Objasnite Vi meni zašto smo potpisali taj IPAP sporazum sa NATO-om, ako se tvrdi da je taj sporazum posledica zakona „Akt o prevenciji ruske agresije 2014” za period od 2015. do 2017. koji je doneo Kongres SAD u jeku ukrajinske krize, u maju prošle godine?!“ Upitala sam, dok je ekipa birala igracke, a ja se odjednom osecala kao neka potpuno iscasena verzija Lazanskog. Sva sam bila od vojnih intervencija. Najezila sam se od gadjenja.

„Mi smo tu u društvu Ukrajine, Gruzije, Moldavije, Azerbejdžana, BiH, Kosova, Makedonije i Crne Gore. Sad će NATO moći da kruži po Srbiji kako hoće i da koristi vojnu infrastrukturu Vojske Srbije, da ima eksteritorijalni i diplomatski status.“ Rekao mi je jebeni Zvonko Bogdan, nas mladi domacin, koji je gostima upravo pokazivao jedan pistolj. „Postoji ritual prenošenja oružja ovde, gde sam odrastao. Oružje se nasleđuje od predaka. Moj brat je dobio očevo, a ja dedino još dok sam bio u obdaništu. Pozitivna strana toga je što me je otac naučio da poštujem oružje“, nastavio je. Bio je to obican mali m84, ali sa lepim okvirom za drsku, izgleda od tresnje. Gledao ga je sa ljubavlju i cak ga pomazio.

Istog trenutka je prestao da mi bude zgodan.

Setila sam se kako sam tu noc sanjala vuka koji mi prilazi,a ja ga odvracam tako sto ga gadjam svojom patikom. Mislim, tako ste mogli oterati psa, ali ne i vuka. On se nije ni stresao, samo je pregazio patiku i nastavio zureci u mene onim zutim neocekivanim ocima.

Probudila sam se jedva srcuci vazduh, uzasnuta. Trebala sam odmah da znam; ali, nisam. Bila sam vidovita za druge, ne i za sebe. Verovatno bih se roknula, da sam vidovita, pomislila sam skepticno, zezajuci se na sopstveni racun.

„Ako smo vojno neutralni zašto nismo takav isti status dali i Rusima, pripadnicima srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu? Gasili su nam požare, spasavali ljude u poplavama. Da li je iko u ovoj zemlji svestan šta je potpisano? Pa, sutra će nam Albanija tražiti da stacionira četu svoje vojske u Bujanovcu, ili na Kopaoniku.“ Nastavila sam skoro mrmljajuci.

„E, vidiš, Vladislava, kako ne razumeš stvari. Naši su to lepo smislili, dođe Vama četa albanske vojske u Bujanovac, a Vi odmah četu vojske Srbije pravo u Prištinu.“ Nastavila je Olivija, konacno vadeci tompus iz usta.“ Osim toga, sada možete da pošaljete Vaše vojnike i u Čikago, tamo je mnogo Srba, da ih zaštitite. Možete da pošaljete vase oficire u supertajne američke baze, odakle se komanduje nuklearnim sredstvima.“ „Recimo u bazu Ofut u Nebraski,“ dodao je zadovoljno najstariji gost, za koga sam pretpostavljala da im je bio mentor, jer je bio negde mojih godina. Mislim da je to prvi put da je i rekao nesto meni licno.

Vise mi nisu licili na hipstere, a ni ja sebi na sluzbenicu Ministarstva kulture.

Bila sam izdajica, a oni Amerikanci. I kao izdajica sam se i osecala. Izdato, iznevereno, prodato.

Ima Seoba, al smrti nema, ponovila sam gorko u sebi. E necu pucati, pa nek me jebu, pomislila sam prkosno.

I onako bih mogla umesto mete samo da roknem neku domacu zivotinju na salasu.

Ili ne daj boze, nesto od divljaci u zoloskom vrtu koji je bio u blizini, osetilo se i po mirisu.

Mirisalo je tu, na Palicu na rano prolece, stale, jezero ali i na divlje zivotinje.

Provirila sam napolje, jer se dobovanje kise vise nije culo. Sunce se stidljivo pomaljalo iza oblaka. Kisa je prestala.

Ne znam ti ja ništa

U suštini, da sam bila alfa mužjak, uživala bih u ovom neverovatnom otkriću. Jebene mornaričke foke! Ili već…Uživala sam i ovako u divnom danu i ravnici koja se pružala do u beskraj. Vojvodina mi je uvek bila jednako uzbudljiva. Isparcelisana, uredjena, definisana. Iz tek napuklog kraja zime, koja se i nije razmahala, nego onako, više štipala obraze tek, tek zarumenjene od hladnoće, virile su ljubičice. Bledo ružičaste, svetlo plave i one modre, mirisne, kakve ljubičice i treba da budu.

Posle kasnog doručka, domaćin nas je odveo u jednu omanju zgradu za koju sam bila sigurna da su u pitanju pomoćne prostorije, eventualno neka soba u kojoj se može predahnuti posle rada ili timarenja konja.

Unutra je u stvari bilo najveće skladište oružja koje sam videla.

Bio je tu, savršeno složen Heckler & Koch Mark 23 Mod 0, jedan od temeljno testiranih pištolja. SEALsi koriste ovaj pištolj kada su u džunglama i tropskim šumama, kao i SIG-Sauer P226. To je osnovni pištolj SEALsa, koriste ga i savezni agenti i brojne druge zakonske službe uključujući FBI, teksaški rendžeri, saobraćajna patrola Ohaja i policija u Mičigenu. SIG ima izuzetnu ergonomiju i balans. SIG-Sauer P228 je krajnje pouzdan kompaktan pištolj. U američkoj vojsci zove se M11. Bio ih je čitav red. Nisam stigla da ih prebrojim, vrtelo mi se u glavi.

Hell, nisam ja bila mužjak, ni u naznakama.

Nekoliko 357 Magnuma. Olivija ih je prokomentarisala da se više koriste kao alat, nego oružje. Koriste se u vodi i izvan, zbog jake vatrene moći.

Remingtonke 870 koje se koriste za razvaljivanje vrata i nekoliko sačmarica Mossberg 590A1 i Benelli M 1014.

Glavno oružje kod većine SEAL-sa COLT M4A1 je zauzimao ceo zid. Najčešće SEAL-si stavljaju optičke, refleksne holografske ciljnike poput EOTech-a 551, 552, 553 itd. Bilo ih je pun sto.

Onda nešto kraće varijante M4, koji se koristi u zatvorenim strukturama i za blisku borbu. HK416, i najpopularniju FN SCAR H da i ne pominjem.

Snajperi su bili tako visokog sjaja da sam skoro oslepela.

Rat je neodoljivo čudovište, pomislila sam. Guta ljude i ne zaboravlja se nikako. Barrett M 107 me je očarao. Velikokalibarska poluautomatska snajperska puška dizajnirana za mete na dalekom dometu. S ovom puškom može se zaustaviti bilo kakvo neoklopljeno vozilo.

Cela polica snajperske varijante M4 ili M16.

Pet vrsta mašinki i kao kruna, kompaktan prenosni raketni bacač M72LAW koji je nemarno stajao u ćošku.

„Šta radimo ovde?“ upitala sam teskobno.

„Dosli smo da malo vezbamo gadjanje, da budemo u formi“ rekla je Olivija lakonski, uzimajući u ruku jedan divan i lagani dugi pištolj.

„Izaberi nešto“, dodala je.

Sakupljali su se niski oblaci, svuda.

Čule su se krupne kapi kako dobuju po krovu. Napolju je počela da pada kiša.

A šta ću sad, pomislila sam potišteno.

Puške i ja. Aha.

Vladislava has a gun.

Pucanj, smrt, njena ljubavnica i sve ubijene nade

Originally posted on kinkymara:

016Dragi Z.,

Otkad te nema dogodilo se toliko toga što ne želim da znaš, ali, istina je sveta i oslobađajuća, učio si me, pa sad ne mogu da pobegnem od sebe, a tako bih rado to učinila. Kad već nisam pobegla iz ovog tamnog vilajeta koji me je tim pucnjem osudio na večitu samoću i večito krvavo čelo i dlanove. Krvavi su i zidovi u koje besomučno udaram ne bi li malo svetla uspelo da mi povrati dah, kamen ne govori, ali se nadam da hoće.

Ja moram.

Teško je otkad te nema, znaš. Zato što te mnogo nema nigde, a onda te danas kao ima, kao te vole, kao te se sećaju, kao im nedostaješ, a rade sve ono protiv čega si se borio, smo se borili, izvini, al’ ti si mrtav, a ja kao da već jesam. Dobro, neću da odustajem. Nije neću, nego ne mogu, ne smem…

View original 525 more words