O kralju majmuna i nimfomanki, filmska preporuka

…Gledala sam dva filma koja su me ovih dana bas uzbudila.

Prvi je kineski,  http://themonkeykingmovie.com/site/#!start

super cool 3d sa po IMDb najvecim skorom na dan prikazivanja u Kini gde je zaradio vise od holivudskog blokbastera Iron man3. Deo je triologije, i ko voli epske price sa zmajevima i bicima iz kineske mitologije, prava poslastica za njega. Imate i igricu, ako bas odlepite za filmom.  

http://monkeyking.r2games.com/mko/lp1.html?sub_id=&adid=18906

U svemu tome, mene je uzbudilo ono zasto izmedju ostalog volim Kinu (osim hrane, svile, hartije, poezije, budizma, brutalnosti i lepote kao neki sasavi sindrom Marko Polo). Glavni junak, majmun,  pledira da postane besmrtan. (Omiljena kineska maksima za mene: ako hoces da budes besmrtan, rodi dete, posadi drvo i napisi knjigu) Zato na nebu napravi opasan haos. Na kraju ipak spasi celo nebo i sedi sa glavnim bogom na oblaku. Pita ga da li ce se brzo sve srediti, a bog nonsalantno odgovori – za par stotina godina sigurno hoce.(Volim relativnost!!!) Onda se pojavi Buda i kazni majmuna sa 500 godina meditacije ispod njegovog dlana, dok se ne popravi i ne postane svestan reda. Iako je spasao ceo svet!!!

Zato volim takve filmove; supertruperspektakl a opet ti kaze ono iz Biblije, Knjige propovednikove. Za nas u ovom delu sveta, da se ne foliramo sa zenom:

 1 Svemu ima vreme, i svakom poslu pod nebom ima vreme.
Prop. 8:6, Mk. 2:20, 1 Kor. 16:12
Mislim, ja mudrost drugacije ne bih ni podnela, ako nije zajebancija.

Film preporucujem svakako. Ili nikako. Ko ne voli zanr.

Drugi film me nije zabavio nego rastuzio.

Negde, iako je stariji od mene skoro deset godina, Larsa von Trira, dozivljavam kao svog vrsnjaka. Njegov film “Kroz talase”  mi je izmedju ostalog bukvalno bio film zivota, na zalost. (necu objasnjavati). Uz Europu sam intelektualno sazrela, uz Melanholiju se vratila nekoj primarnoj estetici.

Nimfomanijaka nisam zelela da gledam dugo vremena, instinktivno osecajuci da ce me film duboko potresti, obzirom na intimno putovanje junakinje mojih godina. Takodje sam imala otpor prema njemu, zbog cele te seksualne afere koja je kruzila okolo. Setila sam se kako sam se omiljenog mi Kjubrika ogadila posle Sirom atvorenih ociju, ili Bertolucija posle Grada zena. Sise i dupeta su mi uvek bile visak teksta, kada reditelj u izvesnim godinama pocne da mlati njima. to mi je Nesto u stilu: ma ko Vas sve jebe. Moze mi se. (najbanalnije, ne bih ni tu temu dalje da sirim)

Film sam gledala iz dva pokusaja i onda sam plakala. Jako. (necu objasnjavati zasto ni dalje)

Gledajte  Nimph()maniac

http://www.imdb.com/title/tt1937390/

Taj isti dan sam mom sinu zapitanom pred smislom zivota, objasnjavala da je Vita e bella.

I stvarno je tako.

 

 

Објављено под art, short stories, novels | Означено са , , , , , , , , , , , , , , | Оставите коментар

Ne znam ti ja nista

Put je predugo trajao, a poceo je da pada i sneg. Vladimir je imao napet izraz lica, veoma usresredjen. Vise nismo slusali ni muziku. Crveni dodge se jedva probijao kroz sve guscu snezinu koja je pretila da postane olujna. Nebo je bilo sivo, sivo, sivo. Perspektiva puta: nigdina. Nije se videlo vise ni jezero. Prebacila sam se na zadnje sediste, ne bi li na rasirenoj mapi uspela da istrazim gde gresi navigacija, jer smo po svemu sudeci zalutali. Mobilni telefoni su bili van dometa. Cak je i u divnom automobilu pocinjalo da biva prohladno. Iza nas, veoma blizu, isla je senka velikog kamiona, prave drumske krstarice, kakava se vidja samo na interkontinentalnim putovanjima. I on je bio metalni, kao i nebo.

Vladimir je bivao sve nervozniji, ponekad pogledavsi u retrovizor zabrinuto.

Pitala sam, imamo li razloga za zabrinutost?

Vladimir je samo lagano, jedva primetno, klimnuo glavom.

Ne bi li odagnala misli od teskobe, otvorila sam sarenu kutiju, ususkanu svilenom hartijom u kojoj je bio moj poklon. Malo krzno.

Osim sertifikata proizvodjaca, na dnu kutije, pronasla sam jos nesto, kao pravi ljubitelj kriptotekstova.

Bio je to neki dokument i par fotografija, zasticenih celofanom.

Uzbudjena, shvatila sam da sam od naseg domacina dobila prvi veoma ozbiljan trag. Bila je to carinska deklaracija, na francuskom, sto me je iznenadilo. Nisam ni stigla da sa Vladimirom podelim otkrice, kada je on naglo skrenuo na prvom izlazu sa highway-a.

Kamion je skrenuo za nama, ubrzavajuci.

Setila sam se Bugarske.

Usta su mi se osusila.

U ruci sam drzala fotografije vukvarskog muzejskog blaga, kada se kamion zabio u nas, odbacivsi nas svom silinom sa puta.

Pomislila sam kako izgleda necu skoro probati moje novo krzno, pre nego sto sam izgubila svest.

 

Објављено под art, short stories, novels | Означено са , | Оставите коментар

Ne znam ti ja nista

Jutro nije donelo olaksanje. Naprotiv. Dan je pretio da bude gust i snezan. Leden i dalje. Meni je mucnina lezala na grudima kao tmasta smola.

Posle neverovatnog dorucka dostojnog rudarskog kopa, moj ludi i ekscentricni haker Vlada i ja smo krenuli za Cikago. Sekretar naseg domacina nam je potvrdio da smo vec sutra dan dobro dosli u kuci cuvenog dilera umetnickim delima Midwesta, koji je bio poreklom iz nasih krajeva.

Na poklon sam dobila malo krzno koje je licilo na Jeleninu stolu. U njoj sam stopirala one zlosrecne noci u Temisvaru, kada sam srela Todorova. Bio je to divan nerc, utesan prilicno. Skup i redak poklon.

Domacin mi se bledo i suvo osmehnuo kada sam mu zahvalila, odmahujuci rukom. Gledajuci u moju kratku kosu, zapitao je: “Kako mislite da prezivite nasu zimu, tako nezasticeni?”  

U sustini, od svih predrasuda koje sam imala o Americi, mozda je najvise vozila ona o tome kako je u njih vreme novac. Svi koje smo upoznali su naprotiv, izgledali kao da imaju sve vreme ovoga sveta na raspolaganju. Ili su samo imali dovoljno novca, nisam sigurna.

Nas domacin nam je uputio jos jedan poziv za ostajanje kod njega i taj dan, sto je za Vladu i mene bilo previse. Ta memorijalna atmosfera, artificijelnost, vetar, ogromna kuca, invalidska kolica, nisu bili nasa energija, bilo je jasno.

Oboje samo sa olaksanjem seli u nas iznajmljeni auto.

Slusali smo Doorse. Back door man, yeah. Uzivala sam.

Po hiljaditi put; jebo bivseg muza i mracne snove.

Life is beautiful, zar ne?

Dobro jutro, Ameriko.

Објављено под art, short stories, novels | Означено са , , , , | Оставите коментар

Ne znam ti ja nista

…To vece smo bili zadrzani i na spavanju. Posle vecere, omamljena vetrom koji nikako nisam volela, stajala sam pored prozora spavace sobe gledajuci u beskraj ledenog jezera. Vetar je hucao skoro nepodnosljivo, a ja, ja sam opet, umesto o Americi u kojoj sam pretpostavljam trebala da uzivam, razmatrala pocetak kraja sa mojim bivsim muzem. To nije bila tema koju sam zelela, zaista ne, ali se nekako nametala sama od sebe. Verovatno je obozavanje Prediceve slike, tacnije davno mrtve zene, za koju sam pretpostavljala da bi mogla biti predak naseg domacina, uticala na to. Ili mozda bolecivost koja se nametala kao streotip uz moje godisnje doba; jeseni, rane ili kasne, kako Vam drago.

Ili, zavisi od tacke gledista.

Pila sam lagano belo vino (uz sliku bi se vise slagao neki seri ili porto, ali me je od obojenih pica bolela glava), omamljena i secala se. Kako sam mu u Sorentu rekla istinu i samo istinu i kako je tada zauvek zacutao. Kako sam ga zeljna cekala jako, jako dugo a umesto njega nalazila tragove drugih zena. Prijateljica, govorio je lakonski. Vrhunac su bili odlomci neke prepiske koju sam slucajno nasla na zajednickom mailu. Neka krakata plavusa, zacudo (uvek sam mislila da sam ja idealna mera za mog muza) koja se javljala sa raznih delova sveta i kojoj je ushiceno klicao…Dok je meni tako dugo i bezdusno cutao…

Kao da ja nisam bila heroina.

Kao da ja nisam…

Nekako mi je pateticno i da se secam, zaista.

Kao da trazim od njega dozvolu za dalji zivot.

Kao da je to ikom potrebno. 

Da sam bila u Beogradu, sigurna sam da bih te vetrovite sekunde pobacala sve one cipeletine koje sam tako marljivo skupljala svih tih godina.

Legla sam da spavam ojadjena i u samosazaljenju koje je pretilo da poplavi celu obalu moga sveta.

Sanjala sam bez snova neki tudji grad bez ljubavi, pust i prazan.

Sanjala sam…

Vukovar opet. I leseve po ulicama. I zenu kako trci sa malim detetom u rukama, a drugo vodi za ruku, dok se ono saplice a cuje se zavijanje sirena.

I mene, bosonogu.

Bosonogu.

 

 

Објављено под art, short stories, novels | Означено са , , | Оставите коментар

Слика | Posted on by | 3 коментар

O poverenju i odgovornosti

Nikad, ali nikad ne pisem o obrazovanju u kome je moja primarna profesija: profesor srpskog jezika i knjizevnosti. Novinarstvo je odavno zauvek zatvorena knjiga mog profesionalnog zivota. 

Zasto to ne radim?

Zato sto sam u novinarstvu naucila da cutim kada imam lose misljenje o necemu. Bilo cemu.

Zato sto uvek pomislim na reci moga pokojnog deda Steve Mijatovica, koji je krasno pisao, a posle drugog svetskog rata postao osim pisara i notorni alkoholicar, jer nije mogao da podnese posao koji mu je bio nametnut (UDBAs, cini mi se), pa da bi cutao turio flasu u usta…. Ali bi mozda gurao flasu i da nije bio to sto je bio, nego mu je bio potreban izgovor, pa je na kraju dobio gangrenu i odsekli su mu nogu i nije mogao dalje da prezivi…Dakle, na reci mog pokojnog dede koji je uvek govorio “Ne psuj na lebac”, a bio je fin covek i umeo je, kao pravi Sremac, da koristi i slovo H kad hoce. Bio je i lep covek i umeo je da pocepa patike kad plese, za jedno vece. Moja baba Spasenija za njega kroz prozor pobegla. Takva je to ljubav bila.

Pa sta sad?

Sta bi ja da kazem o obrazovanju, a da bude lepo i afirmativno.

Nisu deca kriva. Toliko.

Ali nije to tema. 

…Dakle, ovih dana sam bila deo  obuke iz oblasti primenjenog pozorista Centra za pozorisna istrazivanja ApsArt na Novom Beogradu.

http://www.apsart.org/index.php?id=48

Projekat je podrzalo Ministarstvo rada, zaposljavanja i socijalne politike, a spiritus movens celog projekta je Aleksandra Jelic, rediteljka.

http://zena.blic.rs/Poslovna-zena/4088/Zatvor-je-za-mnoge-kazna-a-za-mene-je-zadovoljstvo 

Projekat je jos u toku, ja cu dobiti sertifikat da mogu da radim sa decom sa posebnim potrebama pozorisne projekte ovog tipa, jer sam se prilicno nespremna nasla u situaciji kada je u srednje skole uvedena inkluzija, da sa nekom decom uopste ne mogu da izvedem planirani plan i program…A treba stici do njih i njihovih dusa. Meni je to uvek najvaznije, kao profesoru maternjeg jezika. Da deci dotaknem dusu.

Ekipa je sjajna, jako se zabavljamo, svasta sam naucila, mnogo plesala i smejala se, malo glumatala, shvatila da kao neko ko ceo zivot pise, ne mogu da izadjem iz narativa…

Drugi dan sasvim intenzivnog kursa, koji traje oko osam sati dnevno sa maleckom pauzom za rucak, sam se istinski potresla. Zato i pisem ovaj tekst.

Radili smo neke vezbe sa dr Paul Murray

http://www.apsart.org/index.php?id=247

u kojima je sustina bila izgradnja poverenja na metaforicnoj relaciji predavaca/ucenika.  Imas zatvorene oci i neko te malim prstom jedne ruke vodi za tvoj mali prst kroz prostor, medju drugim ljudima….Tvoji vodici se smenjuju, najvise do troje. Posle menjas ulogu i ti vodis druge. Bila sam prvo ona koja vodi, pa sam bila vodjena….Treca osoba koju sam vodila se strasno opirala, do toga da je izazivala prilcnu kolicinu agresivnosti kod mene, sto me nije iznenadilo, znajuci moju burnu i zestoku prirodu. Zato sam i otisla na specijalizaciju. Da ne budem gruba sa decom koja nesto ne mogu. Jasno?

Iznenadilo me je nesto drugo. A to je da sam uzivala u mraku i osecaju da se sa puno poverenja prepustam nekome da se brine o meni, da se ne povredim. Iznenadilo me je i to, da sam nepogresivo vise uzivala kada bi me vodio muskarac, i da sam, iako je sve bilo totalno bez glasa i bez ikakvog indiciranja pola, apsolutno znala kada i da li me vodi muskarac ili zena. Pomislila sam, da se tako sa lakocom prepustam u stvarnom zivotu dogadjajima i ljudima, radosti i svemu sto zivot nosi da bi bila…apsolutni vladar sveta i svog zivota za koji nekad sa gorcinom osecam kako mi klizi iz ruke. Iskreno.

Pomislila sam da se ustvari deca tako sa poverenjem prepustaju i svojim roditeljima i nama, pedagozima i da zaista imamo ogromnu odgovornost kada su njihovi mali zivoti u mraku neznanja u nasim rukama.

I da vrlo cesto, mi odrasli, ne znamo sta radimo.

Klinci znaju ogroman broj ruznih reci, vise nego ikad, pa zato odrasli cesto misle da su se deca pokvarila. Ali znaju i ogroman broj lepih…I sta mi radimo sa tim?

Sta mi radimo sa tim?


Druga stvar koju sam naucila u RTS kao novinar je da brzo nadjem poentu kad hocu, da ekonomisem sa recima i da stalno budem svesna odgovornosti koje one nose. 

Zato mislim da i ove prazne stranice naseg virtuelnog prostora uvek moraju da imaju neki visi smisao i znacaj od banalnog i trivijalnog.

Rec ima specificnu tezinu i obavezuje.

Ne bih volela da pisem nesto ovako javno, cega bi se posle stidela.

Cak i kad se igram. Nekoga mrzim ili volim. 

Ali, sutra je novi dan, a ja, ja se bas radujem… 

 

 

Објављено под art, short stories, novels | Означено са , , , , , , | 7 коментар

Ne znam ti ja nista

“Vučedolska golubica je simbol grada Vukovara, ona je najpoznatija keramička posuda s arheoloških iskopavanja u Vučedolu, koji se pak nalazi veoma blizu Vukovara. Vučedolska kultura potiče iz mlađeg eneolitika, tu se nalazi veliko naselje iz bakrenog doba. Oblici tih drevnih Vučedolskih kuća bili su pravouglog oblika s predvorjem i središnjim ognjištem. 
Važnu ulogu u životu pripadnika Vučedolske kulture, je imao kult poštovanja kovača. Narocito kovača bakra. Čak se verovalo da kovači imaju utiecaj na prolazak vremena te da su uticali na godišnja doba. Verujem gospodjo da taj portal koji ste pominjali ima realno uporiste u susretu sakralnih elemenata sa hrvatskim nacionalnim znamenom, koji je kao orginal, jedno vreme zaista bio izvan Hrvatske. No, to je pretilo da postane ogroman kulturni skandal, pa su ga Vasi vratili Hrvatskoj drzavi…Ali mnogo sta je nestalo, pa i predmeti koje ste Vi pronasli u …Rumuniji?”…Nas tajanstveni domacin me je pogledao ispod nasusurenih sedih obrva sa zanimanjem, postavljajuci mi vise retorsko pitanje, no sto je stvarno bio zainteresovan za odgovor. Sedeo je u velikoj koznoj fotelji, znacajne snazne biste, prelepih negovanih ruku, pokriven nekim pledom sa bogatim indijanskim sarama. Video je da sa zanimanjem gledam cebe pa je prokomentarisao:” Ovo je orginal, od starosedelaca. Morate primetiti gopodjo da ja ne volim nista sto nije orginal…”Uzdahnuo je zadovoljno, milujuci portret na Predicevoj slici rukom. U tome je bilo neceg…nekrofilnog, ili se to meni tako cinilio. Stari gospodin je nastavio predavanje, prelazeci sa lakocom sa golubice na Cikago i indijance: “Predeo na severu Amerike, oko jezera Mičigen, na kome se nalazi ovaj metropolis, pre oko dve stotine godina, indijansko pleme Algonkini zvalo je Polje luka (Čikago). To ime je prvo dobila reka, a potom i grad, koji je nikao 1833. godine. U njemu je bilo četrdesetak kuća i dve stotine žitelja. Prvi su u njega počeli da se doseljavaju francuski Kanađani i urbani Indijanci, a potom mi došljaci iz Evrope i sa istoka Amerike. Kako se naselje industrijski razvijalo, tako se povecavao i broj njegovih stanovnika. Danas Čikago ima sedam miliona žitelja, koji vode poreklo iz čak osamdeset nacija sa svih krajeva sveta. Srbi su zato u ovom gradu mala etnicka zajednica. Ovo cebe je od Algonkina. Lepsa sara od pirotskih cilima, a?” Odjednom sam mu u glasu osetila ironiju… 

Vladimir se umesao. Morala sam da priznam. Imao je savrsen tajming za prekid neprijatnih situacija. Pogledala sam ga sa novim postovanjem. Skoro da bih mogla da zaboravim ono sranje sa amfetaminima…I mojim laznim nervnim slomom…

Ako je ista bila laz…

Stvari su se konacno pomerile sa mrtve tacke. Sledece jutro, iako samo sto nije bio Bozic, umesto u zabavni zivot grada, po nalozima iz domaje, Vladimir i ja smo rentirali auto i uputili se na nasu prvu destinaciju, predaje Prediceve slike na njeno odrediste.

Put je bio prava autostrada, navigacija izvrsna, ledeno jezero blistavo, automobil divni crveni Dodge Caliber . Sve je bilo ogromno i ja sam se prvi put, ali zaista prvi put osetila slobodnom od okova bracnog cutanja kome sam bila izlozena godinama, sad sam toga postala svesna. Onako kako je snezno belo moralo da bljesti kroz zasencene prozore Calibera. Na nekom dubokom nivou, meni je bela boja uvek bila boja smrti. Kao da sam citala Danteov Pakao, iznova i iznova istrazujuci deveti krug…

U divnom domu naseg domacina docekale su nas livreisane sluge, sto je, videla sam krajickom oka iznenadilo i Vladimira, koji je, mora se priznati bio jedan prilicno lezeran svat.

Starac, cije ime nam nije dato da saznamo, se odjednom pomerio sa svojom foteljom. Iznenadjenje je bilo da je mocno sedalo ustvari bilo vozilo za invalida. Pomerio je pled i ja sam videla nemocne noge koje se ni malo nisu slagale sa gornjim delom tela. Video je moj pogled i nastavio:”Sta bi jednom starcu vise znacilo nego lepota kojom bi se okruzio?…Narocito u mom stanju…” Kolica je usmerio ka cosku ogromnog salona u punom drvetu u kome nas je primio. Divni kolonijalni prozori su gledali prema ogromnom plavetnilu jezera…

Tamo su bili nekoliko rasirenih zanosnih pirotskih cilima i jedan divan beli, pohabani svileni ogtrac sa perjem kao kragnom. Predicevu sliku je stavio tacno na stafelaj pokraj sofe na kojoj je na crvenom samtu nehajno lezao ogtac. Bila sam duboko potresena…Sve sa slike bilo je tu uzivo. Iluzija je bila tako potpuna da sam samo cekala da zanosna gospa sidje sa stafelaja i sedne na lezaj…

Starac me je zadovoljno pogledao, smrkcuci:” Posle toliko godina…Odlicno, ona je tu gde treba. Pomoci cu Vam svakako oko Vase namere.”

Mislim…Kakve nase namere!?

 

 

Објављено под art, short stories, novels | Означено са , , , , , , , , , , | Оставите коментар

Ne znam ti ja nista

Kada sam digla slusalicu, sa druge strane je odjekivala tisina. Opet sam se strasno uplasila. Kao nekad u Pancevu, u mojoj muslimanskoj obrazovnoj avanturi, ili kada sam se susrela sa pravom prirodom naseg antikvara u Temisvaru. Zlo je trenutno bilo nepojmivo i nevidljivo, ali sam ga duboko u sebi osecala. Kao sto sam osecala u toplom domu naseg domacina ledeni Cikago napolju, koji jos nisam videla kako treba. Toliko je bilo hladno da je i pogled na ulice imao odredjenu specificnu tezinu. Zivot je stajao u mestu. A trebao je da se krece. Bilo kuda i bilo kako.

Brzo sam bacila telefon na krevet i izjurila iz sobe do Vladimirove, za koga sam bila sigurna da takodje ne spava.

Praznina mi je odjekivala u glavi onoliko koliko mi muzika nocas vibrirala kroz telo.

Naravno da je spavanje bilo iskljuceno.

Vladimira sam zatekla kako guta nekoliko tableta sa konzervom nekog energetskog napitka.

Prokleta Lisabet Salander!

Moj kompanjon je bio jedna obicna picka hakerska, narkomanska, asocijalni momak alternativnog stila.

Gledao me je preko konzerve cuteci, bez i jednog osmeha, kao da nismo celu noc proveli zajedno pod strobo topovima cluba.

“Sta sam popila nocas, Vladimire. Ne mogu da spavam? Drogirao si me”. Rekla sam sto sam mogla mirnije, misleci o tome da pod hitno moram otici u neki shoping mol…

Vladimir me je bledo pogledao i rekao:”Ma nisam. Popili ste malo speeda u Monsteru. Trebalo Vam je, cini mi se. Opusteno. Nece Vam biti nista. Vi ste jaki i zdravi. Necete postati zavisnik. Nisam ni ja” dodao je na kraju, otvarajuci novu limenku. 

Gledala sam ga pomirena sa sudbinom sa ubrzanjem koje mi ni malo nije bilo svojstveno. 

“Neko me je zvao na onaj telefon i cutao je.” Nastavila sam.

“Zvace opet” Vladimir je nemarno slegao ramenima.

Nimalo utesena otisla sam u svoju sobu. Kroz ogromni, ali uzani prozor, kao puskarnicu, gledala sam perspektivu velikog americkog grada pred sobom. 

Da je ljubavi, moj zivot bi bio idealan. Pomislila sam tuzno.

A onda malo raspolozenije: However, what is the American lifestyle?

Bilo je vreme da to saznam.

 

Објављено под art, short stories, novels | Означено са , , , , , | Оставите коментар

Ne znam ti ja nista

..Sledeci dan smo isli na rucak sa gostima festivala iz regiona. Mene je domacin drzao kao da sam u najmanju ruku maloumna. Vlada se keserio kad god bih ga pogledala, prskajuci se kapljicama mineralne vode koju je pio. Jednog momenta se domacin cak poverljivo nagnuo prema meni, sedela sam sa njegove leve strane, da mi kaze da i njegov stariji sin zivi na drugom kraju drzave i da se retko vidjaju, a da je mladji vise puta bio na cuvenoj klinici za odvikavanje od…Tu se ugrizao za jezik. Cega? Seksa? Kreka? Alkohola? Kada je cuo da je moj mladji u USA, ljubazno je ponudio svoj avion da me odveze gde treba, ili ako vise volim, da doveze mog sina u Cikago. “Ako treba i silom”, dodao je ozbiljno. Jedini je problem, dodao je “da je vreme ledeno i da avioni ne polecu danas na minus 26 stepeni u sneznu oluju”. Snishodljivo je nastavio, u maniru starog dzentlmena, da mi sve svoje resurse stavlja na koriscenje cim malo otopli. A o slikarstvu i Vukovaru nece sa mnom ni rec da progovori.”Basta” dodao je autoritativno. Jebao ga Al Kapone, pomislila sam zlurado, ni malo ne mareci za ljubaznost koju mi je ukazivao. Mrzela sam patrone svih vrsta, cak i kad su ljubazni. Mrzela sam i kad me potcenjuju, narocito.

Posle rucka, Vladimir i ja smo se povukli, dok je Jelena ostala da ugovori neku mogucu saradnju sa cuvenim mnogostruko nagradjivanim rediteljem iz bivse jugoslovenske republike. Bila je sva ozarena, posto je projekat licio na pravu labudju pesmu njoj u cast. Posle podne sam prespavala, konacno opustena, jer me je prethodnu noc toliko zuljala Prediceva slika da mi se cinilo da sija iz mraka. A konacno sam se i na miru dogovorila sa Todorevljevim saradnicima, da situacija oko novog zakona o medijima kojom se necemo baviti ustvari odgovara svima. Status quo je bio odlican za i dalji lov u mutnom. Bez transparentnosti drzave nije bilo ni transparentnosti medija. Pred vece sam se pomirila sa Vladimirom, jer sam i sama shvatila da je situacija u kojoj sam ja pod stresom odgovara svima. Bio je to dobar paravan za ono sto je trebalo da usledi, a sto je bio pravi cilj naseg dolaska u Ameriku: lov na izgubljeno blago. U ime pomirenja, Vlada me je pozvao u neki cuveni klub gde se slusao najbolji africki house music u gradu, bar su mu tako javili njegovi informeri. Plesali smo do ranih jutarnjih sati. Mislim da sam bila i pomalo drogirana.

A onda je ujutru, dok sam pila kafu, zazvonio telefon koji sam ponela za specijalne prilike…

http://www.youtube.com/watch?v=P2Sk6JyKtBY

Објављено под art, short stories, novels | Оставите коментар

Ne znam ti ja nista

“Vladimire, sta ste to rekli o meni nasem domacinu!?” Pitala sam lice sa oziljkom, vise iz pristojnosti, nego iz radoznalosti, jer se bas potrudio da me zastiti od besmislene ljutnje glavnog patronata filmskog festivala u Cikagu, gde sam se nalazila.

Vladimir me je pogledao bezizrazajno:”Zaista zelite to da znate? Nece Vam se dopasti?”

“Nisam budala, mogu da pretpostavim.”

“Pa pretpostavite onda”, odbrusio mi je gledajuci ceznjivo za nekom mladom glumicom koja je sa rediteljem doletela na promociju filma.

“Mislila sam da ste tu da mi pomognete…” nastavila sam ja u istom tonu. “Mozda mogu ja Vama da pomognem sa devojkama. Imam dva sina, imaju prilicno uspeha”…

Lice sa oziljkom je pocrveneo, kao dete uhvaceno u kradji zabranjenog kolaca pre rucka.

Izes specijalnog saradnika!  Pa on nema veze sa zivotom.

” Ma, vec je hteo da zove policiju i da napravi skandal. Mislio je da ste agent provokator. On je stara garda, a njegov otac je zaista radio za Al Kaponea. Kada su ga ubili, vracen je u Bosnu u olovnom sanduku sa dva “tovara” blaga. Ispostavilo se da se sa njegovom majkom ozenio samo zbog papira, ali da brak nije bio legalan i da je on u Gracanici kod Doboja imao i zenu i decu…Porodica ovde se nikad nije oporavila…On oca nije ni upoznao, ubijen je kad je imao svega par meseci, ali je to bio veliki skandal tog doba. Porodica njegove majke je preko vek ovde…”

“Odkud Vi to sve znate?” Bila sam impresionirana, moram priznati:” I kakve to sad ima veze sa nasim poslom? I slikarstvom i vukovarskim muzejom” nastavila sam.

“Ma nema veze, pricam Vam za primer, da morate biti oprezni kada ovde razgovarate sa ljudima..Sve sto lici na nelegalno, nije opcija u salonskim razgovorima, pogotovo ne na filmskom festivalu…”

“I?”

“I sta i?”

“I sta ste mu rekli o meni? Sad sam bas radoznala”

“Nece Vam se dopasti”, rekao je skoro raspolozeno.

“Ma pucate, prezivela sam ja, sigurna sam, mnogo gore stvari”.

Pomislila sam odjednom, na cutanje moga bivseg muza. Sta je moglo biti gore i vise porazavajuce od toga?

Sta?

“Da ste klimaktericna kucka i da lupetate svasta i da Vas je ministar poslao u Ameriku da se oporavite od gluposti koju ste napravili u Turskoj sa Torinskim sporazumom.”

Zagrcnula sam se, sokirana.

On je nastavio, sad sasvim raspolozeno;”I da Vas niko u ministarstvu ne voli jer ste uobrazeni i mislite da ste najlepsi, napametniji na svetu.”

Sad sam i sto nije bilo uobicajeno za mene i pocrvenela. 

Mislim, sta ako je sve sto je rekao bilo istina?

Sta onda?

“I da i rodjenoj deci idete na zivce, a da Vam je muz pobegao sa…”

Polila sam ga kiselom vodom koju sam pila, zaleci sto bar ne pijem neki krvavi koktel sa sokom od paradajza da ga umazem kao prasca skroz.

Sad je bio dobre volje.

A ja, ja sam uzela taksi i odmarsirala na spavanje.

Објављено под art, short stories, novels | Означено са , , , , , | Оставите коментар