Ko će leteti sa guskom, kad može sa zmajem ili nešto sasvim lično

Ovaj tekst treba da posluži isključivo za zabavu blogera i blogerki sa date nam platforme.

Molim da isti ne čitaju moje kolege, rodbina, srca moja u školici a ni jedinac kod kuće

…Ovih dana u stvarnom životu radim nešto što žene iz mog okruženja ne rade uopšte. Rezervisano je isključivo za muškarce i to sa povelikim…apetitom. Nekada ranije, jedna drugarica, čuvena i deklarisana feministkinja mi je rekla da ako to rešim, da uradim, što radim, obavezno obnarodujem, da me žene podrže. Obnarodovala, brže bolje, transparentno vrlo. Muškarci ćute smerno, a žene…Čitav red…mi prilazi sa komentarom, da to što radim ne dolazi u obzir. I da me ni jedna neće podržati. Feministkinja, inače dama znatne pozadine za koju nisam najsigurnija gde joj se tačno nalazi… Ni abera.

Ali, neću da hranim gladne iz stvarnog života, kad je i ovde, na WordPressu zabavno.

Znate, u stvarnom životu se mnogi ne bi usudili ni da mi priđu previše blizu. Osoba sam koja jasno stavlja do znanja sve. Piše mi na vrh nosa. (Što ne znači da sam apsolutno autoritativna. Pre, često, autistična, na žalost.)

Internet dopušta bliskost bez granica. I u pozitivnom i u negativnom smislu.

Ovde, među blogerima, ima jedna blogerka, koja je na popularizaciji mog lika i dela učinila više, nego iko moj. Čitam je poslednjih sedam, osam meseci, potpuno zabezeknuta gomilom prostakluka, jeftinih metafora i banalnosti u svojim tekstovima u kojima, kao u okrenutom ogledalu, često nalazim sebe. Mislim, ako ima još koja blogerka iz Zemuna, mojih godina, tekstova i performansi, jbg. možda sam prešicala. Ali i da jesam…Ko ga (je) jebe. Inače sam ja pod punim imenom i prezimenom, a ona nije. (To je ono kad pritiskate crveno dugme i lansirate nuklearnu raketu iz svemira)!

Zvaću je gaga (onomatopeja guske). Piše o poštenju, (ko o čemu), zadnjicama, krugovima ( to joj je filozofska, ali i ljubavna tema). Ponekad plače zbog neuzvraćene ljubavi. (koristi ah, oh, uh)

Nije se udavala, 100 posto, znam iz pouzdanog izvora. Čini mi se da je to sve u stvari, oko muškaraca, ali ne mogu da garantujem.

Jedno vreme sam je skinula sa liste čitanja, pa sam je vratila. Ono. kad ti se nešto gadi, ali opet buljiš u to.

Jebi ga, i mi zmajevi ( kineski, metalni) imamo dušu i mane. Pišem o lepoti i umetnosti, a ono….Bljujem. (Noćas sam loše sanjala, moram ovo da napišem, prosto moram. Treba večeras da napišem lep tekst, pa da izbacim blato iz usta).

Pošto joj je blog zaštićen, u poslednje vreme, nisam je čitala. Juče ga je otvorila…I vidim, bila kod mene u kraju, kaže na Lidu, pa udarila …O moj bože…

A ja danas bila na Dunavu. Puna reka ptica, pa rekoh, da podelim recept za punjenu gusku sa njom, žali se, da se osušila.

  • Gusku operite i osusite. Podrezite joj krila i odrezite repic, i sve masne delove koje mozete izdvojiti.  Za punjenje na malo ulja poprzite luk i dodajte iznutrice ( srce, jetra ), par minuta uz mesanje na srednje jakoj vatri. U posebnu posudu stavite na kockice narezan hleb, poskropite ga sa malo vine i malo vode, pa dodajte luk sa iznutricama i sve zacine.

    Dobro promesajte.

    Gusku prvo dobro nartrljaje solju iznutra, pa punite nadevom i dodajte na cetvorine izrezanu jednu jabuku i jednu narancu. Zatvorite ju iglama ili zasijte. Krila i noge povezite uz telo. Sada gusku dobro natrljajte solju izvana. Pecnicu zagrijte na 180°. Stavite dublju posudu punu vode na dno pecnice, a gusku stavite na resetku prsima prema gore i pecite tako oko 45min. Tek na kraju, nakon 4-5 sati, izvadite posudu sa vodom i premazite gusku solju otopljenoj u malo vode. Pecnicu zagrije na 160° i pustite da se napravi korica ( oko 20 minuta).

    Inače, ja sam danas na reci jela somića i šarana. A sutra ću da spremam šumsko pile. Guske ne volim. I ovako lepo pripremljenu bi je, kao i njen blog, bacila u đubre.

Uz Međunarodni dan pismenosti

Juče mi je Boris Maran doneo domaći. Tema je bila sa jasnom direkcijom, pisati latinicom pisanim slovima, izveštaj sa letnjeg raspusta. (Pesma, priča) Naslov je bio po izboru. Boris je insistirao da tekst objavim bez ikakvih promena i intervencija.
Svoj zadatak je napisao ćirilicom, iako insistiram uvek, sve četiri godine koliko im predajem, da koriste oba pisma i da poštuju ono što tražim od njih.
Boris je učenik III5 Saobraćajno tehničke škole u Zemunu.
Naslov je izabrao sam

Распуст – ћирилизација српског писма, граматика фактор писмености

Национализам и горућа жеља за очувањем националног идентитета ми не дозвољавају да пишем латиницом. То препуштам северозападном суседу, а ја чувам своје и писаћу ћирилицу док сам Србин.
Што се летовања тиче, нисам био ни на каквом месту вредном пажње. У главном код куће. Распуст сам провео размишљајући о ономе о чему сте говорили на првом часу. Жеља за писменошћу нас Срба! Чудите се и жалите за тим што нисмо писмени? Верујем. И ја. Лично се трудим да будем што писменији и радим на томе.
Ево граматичких грешака које сам пручавао на распусту, о којима Ви професори српског језика треба да се позабавите на часовима, ако желите да описмените српску децу.
Научите нас да глагол треба мењамо по лицима у свим временима, и да је безличан.
Научите нас да се не пише „ми ће мо“ него „ми ћемо“, да се „доћи ћу“ пише одвојено, као и „не могу“ и „не верујем“, а да се присвојни придев за 17 % Срба „неписмен“ пише спојено. „Светски“ а не „свецки“ и још брдо примера…
То нас научите, а не да нас терате да читамо књижурине на хиљаде и хиљаде страна.
Дајете нам кечеве за непрочитане надри романе, а што име домовине пишемо малим словом, ником ништа.
Ако смо Срби, форсирајмо ћирилицу, а латиницу оставите „коцкастима“!

Ne znam ti ja ništa

Distopija je fikciono društvo koje predstavlja antitezu utopije. Kao kod autoritativnih i totalitarnih režima, karakteriše je ugnjetavajuća društvena kontrola. To nije svet antiutopije, u kome je kao u svakom utopijskom sistemu, stvar jednog trenutka krenula na zlo, jer nema dobra bez zla i obrnuto. Distopija nema nameru da bude dobra.

…Dok sam po ko zna koji put ovde u Čikagu, gutala knedle, gledajući najnoviji nadrkani filmski hit, na njegovoj svetskoj premijeri, o Čikagu u budučnosti opasanom zidovima i podeljenom na pet frakcija, razmišljala sam o tome da li je Srbija, u suštini na distopijskom putu. Ili antiutopijskom, možda? Nisam imala pojma.

Čikago u filmu je bio po meri moga osećanja. Zapušten, unakažen, upropašćen. A film nije bio loš. Naprotiv. Pomalo pretenciozan, ali interesantan. U krajnjoj liniji, zar i ja nisam bila pretenciozna!? Toliko puta do sada.

Toliko puta.

Autorka romana, po kome je film snimljen, prvog dela triologije, i sama starosedelac Čikaga, je blistala. Fleševi, intervjui. Sjajan koktel posle filma. Ljubazan, doteran svet. Intelektualci. Samo fantastika danas pokreće teme koje su dalje od nečije zadnjice. Autorka, Veronica Roth, imala je samo 26 godina, zgodnog muža i fantastičnu karijeru pred sobom. Holivud je već snimio blockbuster po njenom prvom romanu. Čekala ju je franšiza i gomile dolara.

Zamolila sam mog domaćina da me više ne vodi među taj vrli, novi svet. Pogledao me je zabrinuto, a njegova žena je odmah upitala kako mi mogu pomoći. Tako su bili ljubazni…

Zatvorila sam oči prisećajući se moje kućice pored Dunava, gde sam u perspektivi rečnog toka mogla da vidim ceo Zemun i Novi Beograd sa svim crkvenim tornjevima i kulom na Gardošu. I novim mostom u daljini.

Skoro sam mogla da osetim miris reke i sveže pokošene trave.

Skoro sam mogla, ali nisam.

Nisam.

Bila sam u Čikagu i mučila me je grozna nostalgija.

Oči su mi se napunile suzama…